Mada želim da te podsetim. Želim. Želim brate, zaboravio si garant. A da tražiš nisi zaboravio? Tad te je memorija služila, baš onako, ljucki, momački.
Zagustilo i meni, a ti sve vrdaš oko vraćanja. Aj bar da kažeš nemam, jebiga potrošio na lekove, na 'lebac, na tikete, kondome, deci za užinu, ti brate ćutiš k'o kurva. Al opet nemam ni srca, ni hrabrosti da ti to sve kažem tako direktno. Jebiga. Kud sam ti i pozajmio.
-Devet, deset, aha. Još deset dana do Vimbldona.
-Ti to pratiš?
-Ma da bre, kladim se k'o nenormalan, 'vatam kvote sve preko tri. Mada sad nešto nemam ni para, ne znam kol'ko ću imati da ulažem.
-Ne znam brate.
-Šta ne znaš?
-Pa kako ćeš se kladiti, hehe.
-Da, jebiga. E brate, nije da te podsećam nešto tu sad kao, ali dvadeset sedmog aprila prošle godine oko pola čet'ri sam ti pozajmio pet hiljada.
-Jesi brate, isp'o si car.
-Znam, hvala.
-Odo ja.
-Aj.
