Ogromna laž. Glomazna, nemerljiva. U rangu sa onom Poštenom nalazaču sledi nagrada.
Prilikom izgubljene lične imovine, novčanika, torbe, tašne, kofera, izgubi se i dobar deo keša, a ujedno i prateće dokumentacije. Uspaničeni, znajući da je sav novac već dospeo u nečije ruke, a pošto u Srbiji žive samo pošteni ljudi koji odmah trče da vrate sve što nađu, već se opraštamo od izgubljenog. Ali uvek postoji prijava policiji, ili neka druga vrsta nade da se nekako vrati novac. Jer, nada umire poslednja. Možemo samo mi da umremo pre nade.
Ali tu otpočinje sindrom. Neobjašnjivo je zašto ne priznajemo da nam je stalo do izgubljenih par hiljada više nego do ostalih papira koji su bili zajedno. Verovatno ću to saznati kad budem prvi put izgubio novčanik.
-Joj čoveče šta da radim? Uf.
-Šta ti je bre?
-Izgubio sam novčanik. Nema ga, sve sam predžepao i pregledao, ali izgleda da je ostao u kafiću. Nego ga je garant uzeo. Gotovo sve sad.
-Daj smiri se brate. Pa šta si imao u njemu?
-Četrdeset hiljada.
-Ajde bre, ja mislio dve hiljade eura. Nemoj se nervirati, biće para, samo nek je zdravlja.
-Ma... Ma nije meni za pare bre. Nego, ostala mi članska karta biblioteke u pregradi. I kupon za Maxi.
