Nije što me lažeš, nego što misliš da ti vjerujem!

Lažov: Brate znaš onog mog komšiju što sam ti prič’o da je godinama bio po Njemačkoj, svašta radio...
Žrtva: Znam.
Lažov: E on ti se sad vratio, protjerali ga, ebem li ga, šta li je. I stojim ti ja juče na ćošku, kad on prolazi sa Carrerom, ne možeš da vjeruješ kakva mašina, ludilo. Ja gledam, kad on stade pored mene, istrča i krenu priču, ono kao ja sam uvjek bio tu, pa mu Marka, to mu burazer, niko nije smio da dira i te priče. Vičem ja ono nije nikakav problem, kad on meni baci ključeve, kaže da uhvatim koji krug, provozam neki ribe i to. Uzmem ja ključeve i samo da si vidio to iživljavanje, ja na znam kako ga na krov nisam prevrnuo koliko sam divlj’o. Znaš onu lokvu kod raskrsnice?
Žrtva: Znam.
Lažov: Proletim ja 140 na sat kroz nju, a pored bio onaj pandur, onaj ćelavi, ne znam kako se zove. Okupam ga ko miša i smijem se ko lud, a on nako stoji mokar, da nije pandur bilo bi mi ga žao. I to nije ono najbolje. Sjećaš se one Jovane što si je ti muvao u subotu?
Žrtva: Sjećam.
Lažov: Slobodno je prekriži (smijeh). Kurva brate! Ja prođem pored nje kad ona maše i ja se vratim i pokupim je. Vozli se tako sat vremena, a ja je slažem da je Porše moj, da mi je ćale u 2 upravna odbora i odvedem je u mrak i da ti ne pričam kako mi je ekstra bilo. Juče mi je fenomenalan dan bio.
Žrtva: Nije što me lažeš, nego što misliš da ti vjerujem! Pa Jovana je juče cijeli dan bila sa mnom.
Lažov: Aaaaa stani, u pravu si! Jeste, vidiš to je i meni čudno bilo, ova je malo tamnija bila. Ja sam onda pokupio njenu stariju sestru Ivanu. Znaš Ivanu 87. godište?
Žrtva: Ma nemoj da ti ja malo .. majku laživu pokupim! Mene si naš’o, džukelo. Idi laži koga si naučio, neću da me smatraju budalom, što te zbog kulture tolerišem.