Oni su bili kul. Oni su mogli sve. Mladi, lepi, fizički spremni kao Usain Bolt i izdržljivi kao Lens Armstrong u najboljim danima. Družili su se svaki dan, trenirali razne sportove, zajedno se smejali i plakali, disali kao jedno. Mogli su bre da trse koga god hoće, kad god hoće. Jebo te, imali su jebene robote samo za sebe, da ne pominjem to što im je jedan robot bio veran prijatelj. Spasavali su svakog dana u 18:30 jebeni celi svet. Za manje od pola sata!
A sada? Sada te mrzi da izađeš iz kuće. Smara te da odeš na partiju basketa sa društvom. Lakše je pikati NBA na kompu. Bar se ne znojiš, samim tim ne moraš se ni tuširati. Mrzi te da priđeš devojci/dečku u gradu, jer te smara to čavrljanje. A i bojiš se da ćeš biti odbijen/a. Ali zato na forumima četuješ sa svakom. Jebi ga, ako te i odbije, niko to neće primetiti. A i tu si najveći jebač nad jebačima. Kazanova, Don Žuan i Fernando Kolunga su za tebe male mace. Naravno, ne dao Bog da slučajno izađeš na piće predveče, možda propustiš epizodu Šeherzade, ili još gore, Farme. A i zvao/la si ih da dođu kod sebe, pa zajedno to da gledate, zašto se sad ljute što nisi sa njima? Ma boli te uvo. Posle ćeš da baciš koju partiju WOW-a ili Dote, malo fejsić, pa na spavanje. I sutra opet Jovo nanovo...
Ej bre, nikad od tebe Moćni Rendžer neće postati!
