Devedesetih godina je bilo odličnog kvaliteta (ne znam kakvog je danas), ali svako ko je tih godina, u letnjim mesecima, putovao vozom Beograd - Bar, koji treba da pođe u 22:10, ali nikad ne krene na vreme, verujem da ga je zamrzeo. Najviše zahvaljujući dosadnom konobaru sa kolicima, koji u toku noći najmanje 20 puta prođe hodnikom, pomera i podiže one bez rezervacije, koji stoje ili leže po hodniku vagona, i budi svakog koji je uspeo zaspati, uključujući i one u kupeima, zahvaljujući svom gromkom glasu, koji diže i iz mrtvih.
Četiri ujutru. Đole i Bole, bleje kroz prozor na jednom kraju vagona. Pošli na kombinovano letovanje. Čuje se otvaranje vrata susednog vagona, odmah do njih...
Bole: - Evo ga opet "Nikšićko Pivo"! Mislim da je dvanaesti put.
Đole: - Ništa ne komentariši, samo ga pusti meni ovog puta.
Nikšićko Pivo (ulazeći u naš vagon, na sav glas): - Nikšićko pivo, sokovi!!! Nikšićko pivo, sokovi, grickalice!!!
Tako se razdere još tri-četiri puta, stiže do kraja vagona, hvata se za kvaku...
Đole: - 'Alo, brate!
Nikšićko Pivo: - Izvolite!
Đole: - Imaš li Bip-ovo?!
Nikšićko Pivo (sa facom koja kaže:"jebaću ti mamu"): - Nema.
Đole: - E, jebi ga, ništa onda!
