Vrlo često ograničavajući faktor vašeg društvenog života. U prvo vreme, dok se još niste nagledali i naljubili, nemate vremena ni za koga i ni za šta drugo, a kasnije kad se veza manje-više ustali, to zajedničko provođenje vremena je deo te drage vam rutine koja ne ostavlja mnogo prostora za već uveliko zapostavljene drugove. Bolja varijanta ove priče je da dotičnu dragu vam osobu uvedete u krug svojih prijatelja, mada ponekad i ovo može da prođe neslavno u smislu kritika koje dobijate da to niste vi, da nemate adekvatnu slobodu ponašanja i mišljenja u prisustvu druge polovine.
Jednog dana sve to prerastete...
S jedne strane Zoran:
- E, jel palimo u grad večeras? Kod mene pre toga na neku cirku? Ko dolazi?
- Ma svi, sem Zorana, on neće. Kaže bio sa devojkom ceo dan, i sinoć s njom izlazio, pa je nešto umoran.I Zoran je tako propuštao izlaske, rođendane, slave, roštiljanje, utakmice…
Posle dve godine zvoni meni telefon, nepoznat broj:- E, ćao, Zoki ovde, jel me se sećaš?
- E, ćao! Pa, kao kroz maglu :), jel još uvek imaš 100 kg?
- Ne, smršao sam, ostavila me devojka. Da ne idete u grad večeras…
-------------------------------------------------------S druge strane Ana:
- Ana jel ti ideš sa nama na rođendan večeras?
- Da, da, naravno. Žarko me danas nije zvao, i baš mi se ide večeras sa vama (u sebi: njemu u inat, e, da zna da i ja imam društvo, a ne samo on)….
…. (čekamo Anu)
- Daj, zovi je više, vidiš da kasnimo. Koliko joj treba da se spremi?
- Alo, Ana, pa gde si ti? Za koliko stižeš?
- E, idite vi. Zvao je Žarko da dođem kod njega, nismo se videli 2 dana.--------------------------------------------
Marko, s treće strane, nikad nije direktno pominjao devojku kao izgovor. Njegova devojka je uvek imala puno sinonima: umor, glavobolja, zubobolja, proliv, napad slepog creva, baba koju treba da čuva, i to uvek nekih pola sata do sat pred dogovoreno okupljanje…Otkad nema devojku zdrav je k’o dren.
