Danas nema fotografije. Samo pisanije. Učimo o Hajdegeru. Serviraju nam antifašizam. Ali profesore, Martin je bio nacista!
On samo radi po planu i programu. Ja sam u agoniji, opet upisan u napomenu. Nastaviću da ga bockam. I on se kaje za svoju prošlost. Mogao je da jebe. Fasada mu je očaj. Nema stila. Nema ukusa. Gorčina. Zato je i profesor. Posle recite da je škola obrazovno-vaspitna istitucija. Gde je obraz? Plače ukaljan. Čak i moj. Osula ga crna tempera. Sada je alergičan na nemoral. Ja i dalje osuđujem. Volim sebe jednim delom. Drugim se prezirem. Hoću da rasklopim svog robota. Sastaviću ga opet, ovog puta neće biti deformisan. Al neće biti pokretan. I ovako bi služio vlastelinu. Opet sam raspet. Moram da izdam. U sredu je sud. Glavni pretres. Dva dana pred rođendan. Hvala na poklonu. Još jedan nemir. I još jedan - moram da budem spreman i na društvenu osudu. Žig ću nositi na čelu. Žgadija će utisnuti. Počeo sam kao Raskoljnikov, i ja sam imao san. Urezivali su mi obeležje, kao Aldo Rein u tarantinovim prokletnicima. Nije bilo lepo. O, pa ja ću da izdam. Raspet sam. Između oca i neprijatelja. Za dva dana ja ću biti dželat. Ja nosim oružje. Ja presuđujem. Presuda ostaje uz “ja” dok me ne zakopaju dva metra ispod. Svakako sam dno dna. Ne želim da budem posrednik. Niti čekić. Udariti nakovanj za mene je previše!
