Odbrambeni mehanizam koji služi da se na upokojenog prebaci sav teret i krivica, a istovremeno rastereti lična teskoba i strah od smrti.
U prevodu: Ko ga jebe, sam je kriv za ono što ga je snašlo.
Vladavina običaja da se o mrtvima govori sve najlepše prohujala je zajedno sa vlašću i životom poslednjeg diktatora. Ljude je u međuvremenu počeo da boli kurac za sve javne ličnosti, glumce, pevaljke, direktore, političare,.. pa čak i za osobe koje lično poznaju.
Neki unutrašnji crveni rogati stvor podlog osmeha šutne svojim kopitom prekidač za empatiju. I isključi ga. Onda opali šamar neuronima sažaljivanja. I ućutka ih. Odvrne slavinu likovanja i pusti mlaz hormona sreće. Prepreči put preplašenim mislima koje su krenule da se poistovećuju i da strepe da bi to moglo svakome da se desi. ''Ne bi moglo idiote!'' - vikne ti direktno u unutrašnje uvo. ''Nisi lud da kao on voziš trista na sat, ko mu bre jebe mater, šta se tripuješ''.
''Opusti se. Evo ti malo ovog sranja za smirenje.. Bolje? Pa ti i ne pušiš, a on je cepao dve pakle Marlbora dnevno, stalno se nešto kurčio, verovatno se i drogirao... I oduvek je bio nekako čudan i autodestruktivan, jel'da? Pa jeste, to i ja kažem.. Sam je tako hteo, prema tome.. evo ti još malo radovanja.. hehe, bitno da si ti ostao, šta te boli za njega.. ''
Čovek je vrlo zajebano biće.
