Čin potencijalno opasniji od potpisivanja kredita u švajcarcima i nepromišljeniji od puštanja Kirbijanaca gajbi.
Jedna naizgled bezazlena i nonšalantno izrečena rečenica, koju si izustio u trenutku euforije, utiskuje se u memoriju mladunca poput žiga u teksaško govedo. Jer ta mala bića pamte. Doduše, selektivno: pre bi armadila naučio da se seti da opere ruke pred ručak, nego dete. Dobro, armadilo nema ruke, nego one rožnate šapice, ali poenta je jasna. E, a kada je obećanje u pitanju, tu pamte ko slon na ginko-bilobi. Ne mora to da bude neko pravo obećanje, ono striktno „obećavam, tako mi bog pomogao“ ili „časna pionirska reč“ (salutiranje u kozaračkom stilu – pesnica o slepoočnicu). Jok. Dovoljno je pomenuti u neodređenom obliku „za neki dan“, „sledeće sedmice“ ili slično. Zamka je sklopljena i otpor je uzaludan. Dete se pretvara u prodavca životnog osiguranja, čačka te i podseća non-stop. Ako ne ispuniš, puko si. Uništio si poverenje i brdo nekih mambo-džambo frojdovština i čuda.
Zato, bolje pazi, ne dozvoli da te simpatični gremlini nagovore da ih nahraniš posle 12 sati, tj. obećaš im, osim ako si 100% siguran da možeš to da odradiš/kupiš/namestiš/istesterišeš. Ili rodiš.
Upozoren si.
- Tata, tata, eno ga Furbiiii! Rekao si da mi kupiš!
- E, rekao sam „po nedelji bi trebalo“.
- Ali, prošla je nedelja.
- Nije mi još bio drugi deo plate... Čekaj, koliko ono bi.. Auuu, bokte šes iljada, sine, oćeš sladoled?
- Furbiiii.
- E, čuj, imam lom nekih računa, da ti ne objašnjavam. A Furbi prave Kinezi za 5 dolara i valjaju ga za masnu kintu. Evo: sladoled i kinder jaje i gormit!
- Fur-bi.
- Pu jebem ti. Može ček, gospođo?----------------------------------------------------------------------------------------
- E, tata, kada ćeš da me vodiš u Zoo-Vrt? Da vidim lava?
- Jednog dana.
- Kadkadkadkadkadkad?
- Rrrooooaaarrrrr!
- Mamice, tatica me plaši!
- Raćo, šta radiš bre to zdetetom?
- Ništa, ništa, igramo se lava.
