Sasvim prosečna beogradska ulica, medjutim u njoj je nagurano više kafića nego Kineza uz Jangcekjang. U slučaju da udješ u neki od njih, pripremi se da sve oči budu uperene u tebe. Svi te gledaju i šapuću sagovorniku nešto u fazonu "znam ga bate, samo ne mog' se setim ono mis'im odakle i to", da bi pokazali kako oni stalno vise po kafićima i sve ljude poznaju. Vide te prvi put u životu - nema veze! Bitno je šta će ostali da misle... Jedni druge lažu, na obostrani užitak. Bolje je misliti da se družiš sa marketing menadžerom koji se razbija od kinte, nego sa sinom Pere stolara koji je štekao keš mesec dana za tu kafu i Sobranie, zar ne?
Isprogramirane pokrete rukom uz fabrički odredjene priče koje ometaju kašičice iz usta zasladjuju svojim eKspresom sa šlagom i vrebaju pogledom.
Novac je njihova religija, sredstvo za merilo ljudskih vrednosti i fizičkog izgleda. Račun je njihov statusni simbol, njihova ikona.
Tamo ne ideš da bi popio piće, već da bi te drugi videli da tu piješ baš tu, i baš to piće. Veoma je bitno i sa kime ga piješ, takodje. Ne izlazi svaka šuša na Obilić, ej bre!
Mesto na kojem u pauzi između predavanja na Singidunumu i Megatrendu, grickači plastičnih kašičica hrane zavisnost od istih.
Najpoznatiji kafić u Beogradu.
