Potez u koji polažeš poslednju nadu da njime možeš nešto promeniti. Šanse nisu velike, možda i ne obećava, ali ostaje ti pravo da se nadaš najboljem, makar još taj jedan trenutak, i da se uhvatiš za ono možda, i ko zna..
Nešto kao kad:
- Fudbaler u 92. minutu šutira na gol sa 40 metara;
- ne spremiš ispit ali ipak odeš na njega jer je na zaokruživanje;
- Iračanin zatraži azil od Srbije;
- zlatna ribica iscenira svoju smrt kako bi je bacili u wc šolju, svesna da iskakanje na tepih ne ostavlja ni promil šanse.
Krajnji izlaz, poslednja solucija, ono što preostane da se uradi kad su sve druge mogućnosti iscrpljene. Što bi rekao gospodin Holms - kad zanemariš sve ono što je moguće, šta preostane, ma kako neverovatno bilo, mora biti istina.
Kad sve probaš što je u granicama onog što čovečanstvo zove normalnim i mogućim, pa ti preostane samo još ono što je nenormalno ili nemoguće. Ko zna, možda uspe.
- Gde je Nikola?
- U sobi. Što pitaš?
- Videli ga Cane Laku Noć i Simke Gipsar da kupuje crvene ženske cipelice. Došao sam da ga upozorim da smisli dobar izgovor. Šta radi u sobi?
- Obuo cipelice, klikće petama i viče "There's no place like home", kaže da čeka da ga odnesu u Kanzas...
Poslednja šansa da nešto uradiš kako treba i u svemu vidiš potencijalno rešenje svih svojih problema.
"Kad ti život postane Titanik, praviš čamac za spasavanje od bilo čega!"
-House, M.D.-
