Zvoni ti budilnik, 6:30, napolju polumrak.
Činjenica je da je organizam manje aktivniji zimi nego leti, na jedvite jade činiš prvi korak, otkrivanje. Ustaješ nisi ni stigao da otvoriš vrata od sobe, počinješ da drhtiš ma koliko god bilo stepeni u sobi(u stanovima sa centralnim grejanjem temperatura varira od 18, pa bogami i do 24, ne želim ni da pomišljam kako je u kućama).Potpuno se oblačiš pre nego što odeš do kupatila. Pereš zube, umivaš se 'ladnom vodom, jer je sestra morala da potroši svu toplu vodu na tuširanje.
Zaboravio si da medju prvim delovima odeće treba da obuješ cipele, sad to moraš da uradiš odeven u duge gaće, somot pantalone, dvoje frotir čarapa, jaknu, šal, rukavice i kapu. Znojiš se po leđima, vratu i brcima.
Izlaziš napolje zapljuskuje te mraščina po faci. Nisi prešao ni 20 metara cvokoćeš od hladnoće. Skvrčio si se kao govno na mrazu. Kroz glavu ti prolazi moram pljugu da upalim, moram!!!
Ne možeš da se odupreš nikotinskoj zavisnosti i ako znaš da po hladnoći nećeš osetiti nikakav ukus. Skidaš rukavice, vadiš pljugu, pališ, uvlačiš ledeni vazduh pomešan sa dimom. Posle par dimova grlo počinje da te grebe. Sad kad si zapalio nema nazad. Ruke ti se crvene.
Stojiš na stanici nadaš se ruskom belom kratkom busu, oni su najtopliji.
Kad ono evo ga iza ugla žuti dupli Ikarbus sa drvenim sedištima, prozorima koji ne dihtuju.
Ulaziš u bus, ne možeš da odoliš da ne sedneš, mrtav si umoran.
Zamišljaš da si stigao u toplu kancelariju/učionicu.
Kroz pola sata i više ulaziš na mesto koje si zamišljao, zaista je toplo.
Al' kurac!!!
Uvek se nadje neki genije, kome je zagušljivo i traži da se otvori prozor.
