Pošto je svakim danom sve više Kineza u Srbiji, masivno počinju da se rađaju ovde, odrastaju po našim gradovima, spontano uče sprski i poprimaju neke naše manire, dobijaju srpska imena, i što je veoma zanimljivo, vrlo lako upijaju naše psovke. Čak se prilagođavanje sprskom mentalitetu odrazilo i na robu koju prodaju, pa se kod njih često mogu sresti artikli kao što su majice sa dvoglavim orlom, peškiri sa srpskom zastavom i slično.
Primer1:
Kineskinja sa detetom prelazi ulicu na crveno svetlo, vozač autobusa joj trubi i dere se kroz prozor:
- Ženooo, jesi ti normalna, oćeš da te zgazim?!
Kineskinja se okrene ka njemu, pokaže mu srednjaču i obrusi mu:
- Pusi moja kulac!
Žena na trotoaru joj se obrati:
- Ženo, sa detetom pretrčavaš tako ulicu! Zgaziće vas nešto!
Kineskinja:
- I ti pusi moja kulac!Primer2:
Mali Kinez, 3 godine, šetka se po prodavnici u kojoj mu rade roditelji i uzima igračkice sa polica.
Keva viče: Ne dila! Ne dila!
Mali Kinez: Pićka matelina!
Kupac: Hehe... Mali priča srpski?
Kineskinja: Nece kineski.Primer3:
U jednoj prodavnici radi Kinez Ljubiša. Svi ga znaju. Ime mu je kinesko, ali su ga ljudi u kraju prozvali Ljubiša, jer njegovo kinesko ime malo podseća na Ljubiša i njemu se to mnogo svidelo. Obožava kada ga tako zovu.Kupac: Ljubišaaa, daj bre desnu cipelu! Dao si mi dve leve.
Ljubiša: Sace.Daje desnu cipelu.
Kupac: Pa Ljubiša, ovo je 40! Meni treba desna, broj 42.
Ljubiša: Donese.
