Opomena pred isključenje.
- Draga, stigao račun za struju. Imamo još jedan dan da se oprostimo sa njom. Reci deci da se izigraju sa sijalicama dok još mogu.
Vrhunac nečijeg književnog truda.
Sva su mu dela dobra, al zato oproštajno pismo...kida...
Sudeći po uvreženom mišljenju izvučenom uglavnom iz koktela američkih filmova i serija koji sâmi sebi serviramo, nedvosmislen znak da je beživotno telo locirano u aproksimativnoj blizini dokumenta iz naslova stradalo od sopstvene ruke. Nepobitan dokaz samoubistva; da se tako CSI-ovski izrazim. Poslednji izraz učtivosti i uljudnosti pre nego što se potpisani obesio, otrovao, prerezao sebi vene ili, pak, hladnokrvno upuc'o u vuglu. Eventualno može sadržati i određene minimalne instrukcije glede rukovođenja potenijalnim nasledstvom, ali to ipak potpada u one ređe statističke slučajeve. Mis'im - što se onda, koji kurac, i ubijao?!
- Pa dobro, je l' se sada dolazi kući, a, skote jedan muški?!
- Ćuti, ženo, i brzo mi sipaj jednu rakiju!
- Što, šta se dogodilo?
- Ma, sad kad sam dolazio u'vatila me policija pa sam morao da...
- Jaoj, znala sam! Ma, koliko puta sam ti rekla da ne pljuješ po ulici, seljaku primitivni?! A znaš da su doneli onaj novi zakon, jebemteglupa!
- Voimja Oca, koga sam ja oženio! Aman, ženska glavo, nije zbog mene nego se ubio onaj komšija sa petog pa propituju ostale stanare o njemu...
- Iju, ubio se! Kako znaju?
- Šta "kako znaju"?! Pronašli, bre, oproštajno pismo i sabrali dva i dva...-------------------------------------------------------------------------------------------------
Živana Šaponja-Ilić: "...a kako B92 saznaje, raskomadano telo 58-ogodišnjeg M.M pronašao je lokalni sakupljač sekundarnih sirovina koji se tu slučajno zatekao na terenu, dok su leva ruka i desna noga kasnije pronađene u obližnjem kanalizacionom otvoru. Kako je kod pomenutog M.M pronađeno i oproštajno pismo, policija sumnja na samoubistvo..."
Pomilovanje.
Tekst koji bi svaki moderan čovjek trebalo da ima kod sebe. U dobu depresija, razočarenja, nervoza, neuroza, stresova i tako dalje, čovjeku često prilazi, u prvi slučajevima stidljivo, a kasnije sve smjelije, misao o tome kako bi sve bilo bolje kada njega ne bi bilo. Međutim, otići tako naprasno, nestati sa lica zemlje, bez poslednje riječi, bez završnog čina, malko je neukusno. Zato treba imati, za takve slučajeve, unaprijed pripremljen govor poslednjeg časa. Sročite tako, u jednom takvom inspirativnom trenutku, par rečenica, opišite razlog, kažite svojima da ne tuguju, pozdravite tu i tamo po nekog, poručite NJOJ da ona nije kriva; onda sve to uentostručite, pa pohranite u onaj maleni džep na farmerkama koji se nalazi unutar klasičnog džepa. Pošto ne znam koja mu je druga funkcija, kapiram da je baš tome namijenjen. Mislim, taj džep ni majka ne provjerava prije nego ubaci odjeću u mašinu za veš. I eto, pismo je u džepu, život je opet kučka, dobavio si revolver/cijanid/konopac, uvjerio sebe da ovako dalje ne može, i učinio svijetu uslugu.
:
Pišem sve bez uvoda jer ne znam kako da kočnem. Pišem brzo jer se plašim da stanem. Plašim se sledećeg čina, ali sam siguran u njegovu postojanost. Majko, oče... Ne pitajte se ko je kriv, ne pitajte se gdje ste pogriješili. Lakše mi je sad, budite uvjereni. Budite spokojni. Sve je jednostavno, ovaj svijet nije bio moj. Mrzio sam ovaj vazduh, ove ljude, ovo sve. Previše sam se pitao 'čemu sve to?'. Pet dana nedeljno posla, dva dana odmora. Za šta? Nizašta. Bez ljubavi, bez druga. Svi srećni ljudi, nadaju se nečemu u životu, čekaju nešto, bore se... Žašto, pobogu. Svima na kraju dogori svijeća, i samo izmučeni i pregaženi ispustimo i poslednju ratu duše koja nam je ostala. Previše uzaludnosti je u svijetu, šta god da uradim, nebitan sam. Previše je laži, previše ćutanja i podvijanja repova. Umoran sam. Umoran od toga da budem umoran. Vi ste mi dali sve što ste mogli, sve što ste ikad imali. Znam, i žao mi je. To je sve što imam da vam kažem. Ne tugujte za mnom. Ja sam već na nekom boljem mjestu. Ako ona dođe, kažite joj da sam je volio... Da sam pamtio svaki dan proveden sa njom, da je, uz vas, bila jedna od rijetkih djelova mog života vrijednih pomena. Još joj kažite da ne plače, da je ovako najbolje, da mi je sada lakše, i da joj želim sve najbolje u životu. Da zaboravi na mene što prije. Nije nam svima bilo mjesto pod ovim Suncem. Ovo je moja volja i moja sudbina. A sada do viđenja, na nekom boljem mjestu.
Vaš sin,
.
