Otiš’o si ti iz sela, al’ nije ono iz tebe

E moj druže... Ne vredi ti. Džaba tu glumataš neku veličinu. Znam te ja, jako dobro. Znam te pre svih njih kojima prodaješ muda za bubrege. Znam ko si i šta si. Znam ko ti je porodica, gde si rođen, kako si odrastao. Znam da te nisu voleli u društvu, jer nikada ništa nisi imao i uvek si morao da se grebeš. Znam koliki si bio prostak i koliko si psovao pred starijima kao klinac. Znam da ti je otac krao i od Boga i od naroda da te prehrani i pošalje u školu. Danima nije ništa jeo i bio je suv k’o bakalar, camo da bi tebi pružio sve. Ni to mu nisi vratio. Posvađao si se sa njim i on je za tebe prestao da postoji. Sad se vraćaš i nikoga ne znaš. Ti si, kao, bitan? Ma zajebi... Pričaj ti to nekom’ drugom...

Zaboravio si moje ime, zaboravio ruku da mi pružiš. Ti si sada gospodin čovek i poseduješ jedan određeni status u društvu. Do pre 10 godina nisi znao ni pertle sam da svežeš, a sad me gledaš sa visine. Zaboravio si ko te je branio kad su te tukli zbog prebrzog jezika. Zaboravio si ko ti je davao pola užine da preguraš dan. Sada toga i ne moraš da se sećaš - imaš sve i ne moraš da se grebeš o druge. Sada ti je sve taman i sve ti paše, ali i dalje ne znaš da se ponašaš u skladu sa tim za šta se predstavljaš. Džaba ti to tvoje skupo odelo i cipele od zmijske kože, kad’ još uvek pljuješ dok pričaš. Bio si dobar momak kad si pošao trbuhom za kruhom. Rekao si: „’Oću da se rešim te selendre i bede!“ Tada si otišao, ali, znaš šta? Reći ću ti ja... Otiš’o si ti iz sela, al’ nije ono iz tebe.