Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Jedna od retkih pozitivnih stvari u glavi manijaka/šizofreničara, koja isključivo služi za suzbijanje negativnih misli koje prethode postupcima. Nažalost, ne uspeva uvek da preovlada u glavi dotičnog.
"♪ DAL SI IKADA ♪ MENE VOLJELA ♪ KAO TEBE JA ♪ DAL SI IKADA MEN... uuuu vidi što je dobra mačka, tako tako, samo hodaj ispred mene dok mogu da ti gledam pozadinu, vidi manijaka što je iz autobusa zinuo u nju, alo bre dečko, ja sam prvi zevao u njeno dupe, e saću da mu jeb... OTKOMANDA, PREKINI BRE, dobro, dobro, miran sam, neću da ga bijem pred svima, hehe, kako bih ga prebio, ajmo dalje, daaaa, duuupe, vidi gaaa. Hmm, a da je ja naskočim na nju ovde pred svima, šta bi moglo loše da se desi, možda ipak želi snošaj sa mnom, bez obzira na ovu moju krastu na nosu, a i taj seks u javnosti, mnogi to danas preferiraju, a još ako je naskočim, pa bude iznenađena, možda se još više naloži, ajmo, sad ću, dođ... OTKOMANDA, NEMOJ KONJU, PREBIĆE TE LIKOVI SA STANICE, A I POLICIJA ĆE DA TE DOHVATI... dobro, miran sam, miran... čekaj, pa jel ona to skreće desno, skreni desno, hajde, skreni desno, mračna ulica, nema ljudi, taman pao mrak, niko nas neće videti, moći ćemo da se volimo celu noć, a možda mi i ostavi svoj broj telefona... Skrenula je, sačekaću da pođe još malo napred, prošlo je samo 200 metara, ma neću, sad je napadni, vole to današnje klinke, OTKOMANDA, SPRDAM TE, NIJE NIŠTA POGREŠNO, SAMO BUDI NEŽAN, hehe, drago mi je da se slažeš, dooođiii mačko, too, za dupe, alo bre, ne deri se, eej bre, ne čupaj, aloo, grebeš kučko a? evo ti šamar, pala si, e ako, sad će mi biti lakše da te skinem, dođi kurvo, dođi, opet šamaraš, evo ti pesnica mamu ti jebem, evo šipke, sad ću po glavi kučko, ogrebala si me opet, evo ti šip... OTKOMANDA, UBIĆEŠ JE JEBOTE, OTKOMANDA, OTKOOOOMAAAN.... "
- MA KURAC OTKOMANDA, POPA BRE, ZOVITE POPA
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
