Rečenica kojom se završava većina razgovora između srpskih novinara i tajkuna. Prevedena na narodni srpski, ova rečenica glasi "Jesam, ukrao sam, ali ti to nikad nećeš moći da dokažeš na sudu, zato odjebi".
-Gospodine Lopina, kako komentarišete navode po kojima ste, zahvaljujući tadašnjem direktoru agencije za nabavke, koji je inače vaš blizak prijatelj, dobili posao vredan pet miliona evra?
-Nije on meni nikakav prijatelj, ne poznajem čoveka lično uopšte.
-Dobro, a da li je tačno da ste dobili taj posao?
-Jesam.
-I šta ste tačno prodali državi tada?
-Ne sećam se tačno, reklamni materijal je bio u pitanju.
-Evo, po našim informacijama, radilo se o upaljačima sa grbom Srbije.
-A, da. To je bilo u sklopu kampanje za popularizaciju Srbije tokom Univerzijade.
-Dobro, hoćete li reći našim gledaocima, koliko je bilo tih upaljača?
-Ne sećam se.
-Po našim podacima, 50.000...
-Moguće.
-Pet miliona evra za pedeset hiljada upaljača? To je sto evra po upaljaču!?
-Tako je.
-Pa je li to vama normalno?!
-Šta ja znam da li je normalno, moja firma je samo uvezla te upaljače iz Kine. I šta se to mene uopšte tiče, očigledno je moja ponuda bila najbolja i to je to.
-A da li je tačno da je vaša druga firma UKRA.DOO uplatila milion evra na račun na Kajmanskim ostrvima koji pripada rođaku pomenutog direktora agencije za nabavke?
-To su budalaštine.
-Ali gospodine Lopina, to su činjenice!
-Pa jel imate vi dokaze za to!? Nemate. Zdravo!
