Prtljag.
Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći.
U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo.
- Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio?
- Bez mene kume. Odlazim.
- Gde?
- Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim.
- Kakav Frankfurt, koji ti je?
- Moram.
- Dobro, i kad se vraćaš?
- Ako Bog da, nikad.
- E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom.
- Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više.
- E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više.
- Nemoj kume, ne treba.
- Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
