Ne zna se tačno šta se dešava u glavi pesnika-početnika, ali je sasvim zasigurno da je tu razum rekao doviđenja svome korisniku. Pritisnut nemaštinom, bedom, tugom, jadom, čemerom, a najčešće neuzvraćenom ljubavi on traži spas u pisanju poezije. Njegovo stvaralaštvo najčešće ne liči ni na šta, skup bezvrednih, patetičnih baljezgarija nabacanih da čine stihove, ali ako počneš da se podsmevaš ''stvaralaštvu'' pesnika-početnika najebao si iz momenta. To ti nikada neće oprostiti!!!
Pesnik-početnik:
''Voliš li me?
Ne!
Želiš li me?
Ne!
Da li hoćeš da ti zvezde sa neba skinem?
Ne!
Da ti pozlatim korake?
Ne!
Da te na kolenima molim?
Da!
E onda, marš u pizdu materinu, znao sam da si fuksa!''Pera: ''Ahahahahahaha, brate, pa ovo je smešno. Napisao si patetike jer te sisata Dragana šutnula? Ajd da bar liči na nešto, a ono gluposti''
Pesnik-početnik: ''Ti ćeš meni da vređaš pesmu napisanu iz dubine duše pizda ti materina''
(Šljus, utoka, metak, glava, lokva krvi, mobilni)
''Halo, policija, upravo sam ubio čoveka. Ulica Vase Čarapića 543a, čekaću vas ''
