S dužnim poštovanjem onima koji su sposobni da sklope neku iole lepu i vrednu pomena ljubavnu pesmu, lepi običaj pisanja poezije koji je nekada bio odraz nečijeg talenta, ljubavi i kulture sada, u rukama nekog napaljenka kome je do lakog zbarivanja, može da postane obred vredan sprdnje.
Uz pomoć krasne kompanije koji predvodi Sergej Ćetković, dolazimo do zaključka da ništa nije lakše od pisanja ljubavne pesme uz koju ćete brže doći do srca i koječega svoje drage izabranice. Batalite svoja osećanja, batalite simpatične detalje, batalite stil, originalnost, batalite posmatranje željenog objekta kao živo biće. Samo uzmite CD nekog kmezavca, dobro osmotrite tekstove, sve prelijte neviđenom patetikom. Željeni objekat, koji je inspiracija za pisanje te ode, što češće nazivajte piletom, bebom ili, najbolje, ANĐELOM! Nema veze koliko je gospođica promiskuitetna, važno je da se ona oseća netaknuto. Metnite tu i tamo w umesto v, da se oseti dah modernih vremena u pesmi. Rima je obavezno detinjasta i banalna.
Na kraju, pošto su svi postali pesnici, a mogli bi i da prodaju tekst nekom novokomponovanom pevaču, sve se lepo završi. Pesnik dobija šta je hteo, a inspiracija može da pokazuje remek-delo prijateljicama. Ona je vrlo srećna, s obzirom na to da se u poeziju razume isto koliko se ja razumem u visokofrekventna pojačala.
Otprilike nešto ovako:
Anđele moj,
šta ću ja bez tebe,
tvoje oči plave ne izlaze mi iz glave,
ne ostavi mene,
jer rezaću vene,
kao polu jačem,
nije mi teško da plačem,
bebo moja, pile, lepša od Venere,
od tvog pogleda zaljubljenog
mi se prisere.A čini mi se da nije toliko loše koliko bi moglo da bude.
