Ovu fiziološku potrebu najčešće vršimo kad kolima krenemo na letovanje ili neki drugi dalji put. Uglavnom kad izadjemo iz kola napolje duva neka vetrina, noge su ukočene, a okom se skenira teren gde ima neko zgodno grmlje da zađemo iza(jbg, ne moraju baš svi da gledaju). E, al nekad ako dugo trpimo ili smo sramežljivi neće odma da krene, a oni u kolima obično pizde jer čekaju. Tu su u desetine drugih kola koja prolaze i sviraju iako smo izbacili sva četiri žmigavca. Ako je neko manje proširenje, često se tu nalazi još neki auto na čijoj haubi fruštukuju kuvana jaja i suvo meso, pa se tu nešto kao ustežemo i moramo dublje u žbunje gde ima zmija, jazavaca i sl.
Olakšavajuća, ali zajebana rabota.
Nezaobilazan deo svakog, višečasovnog putovanja kada Vam se žestoko pripiša, a upravo ste prošli pored poslednje benzijske stanicu za narednih 30 km.
Porodični automobil:
Deca: "Mama! Piški nam se!"
Mama: "Dragane, stane ovde da ih izvedem da piške."
Tata Dragan: "@#$$@ pa zar ponovo?"Turistički autobus:
Putnik: "Majstore, aj stani na jednu piš pauzu!"
Majstor: "Strpite se još malo, evo sad ćemo da presečemo austrijsku granicu, tamo ima pumpa."
Putnik: "Majstore, ako ne staneš, ima da ti se iserem u autobuskom VC-u, a to ima da smrdi znaš! Bolje stani!"
Uz škripu kočnica, prepadnut od potencijalne ekološke katastrofe, majstor ipak zaustavlja svoj autobus na izbočini PRE austrijske granice, kada pola autobusa izlazi u šipražje pored puta.
