Stariji izraz uveravanja da sve što smo izrekli je sušta istina.
Upotrebljava se kao krajnji argument kada pomislite da vas ljudi gledaju kao barona, kao poslednji adut uveravanja, čak i posle onoga "majčinog mi groba".
Simbolički predstavlja otvaranje mogućnosti da vam se neko posere na dušu ako lažete imajući na umu analogiju da su oči ogledala duše.
Skali: "Moldere, gde si bio, vazdan sam te tražila?!"
Molder: "Skali, istina je bila tamo negde, morao sam da odem tamo negde!"
Skali: "Pa gde je to tamo negde, jebem te blesava?!"
Molder: "Otkrio sam zaveru... samo, psssst, prisluškuju nas preko uređaja u štekeru. 'Ajmo u sobu. Onaj električar od pre neki dan mi nije izgledao kao električar."
Skali: "Daj, ne seri, opet si drogiran, kakav električar?"
Molder: "Nije bio električar, bio je vanzemaljac, skontao sam mu po tome što izgleda k'o vanzemaljac."
Skali: "Dokle više, majku mu vražju?!"
Molder: "Zavera postoji, hoće Skiner i Pušač da me utepaju i da me prebace u neku šugavu seriju gde sam seksualni manijak, budbogsnama! Zar ja?!"
Skali: "Da, da, i onda je mrmot zavio čokol..."
Molder: "Majke mi, ne pomerio se ako nije tako...!"
Skali: "Ma, da, ti si, bre, samo za jednu seriju, Bobo iz "Žikine dinastije"! Opaaaa...!"
Molder: "Ma, daj, bre, jeste, sestre mi otete, pljuni mi u oči ako nije tako!"
Skali: "Moldere, otpišaj velikim korakom!"
