Ponedeljkom u školi se dešavalo da profesori ne pitaju, a obećali su da hoće ili čak i da ne predaju, jer su ih za vikend zadesile neke čudne okolnosti, tako da nisu spremili predavanje. Takav ponedeljak ne osviće često, al’ kad osvane, dugo ga pamtimo.
Istoričar: Zdravo, deco. Kako ste? Ja bio na placu sad za vikend, prskao lozu i kosio dvorište, doziđivao onu terasu, nista živo nisam spremio. Danas nećemo ništa raditi.
Matematičar: Ufff, deco. Nešto lelujam, moram da sednem. Ma bio sam u petak na nekoj slavi, još me drži, bila jaka rakija sačuvaj bože…Daću vam zadatke pa radite sami.
Srpkinja: Radila sam sa Markom domaći, Jana mi zaradila neki virus u vrtiću, samo kašlje i slini, Nikolu sam vodila kod specijaliste, sav se od nečega osuo. Deco, danas ne predajem, pričaćemo, shvatite to kao govornu vežbu, a ne kao izgubljen čas.
Engleskinja: Šta, nema pola odeljenja? Nema veze, ionako nisam planirala ništa danas da radimo, mnogo me glava boli, valjda zbog promene vremena. A i krečila sam stan u subotu, pala sam od umora. Šta ću kad imam nesposobnog muža, gde mi je pamet bila!
A hemičarka i onaj iz geografije se nisu ni pojavili.
