Deo dana koji se provodi u razmišljanju kako je prepodne bilo samo gubljenje vremena.
-Evo, već je pet popodne, ništa uradila nisam. Prvo što sam ustala u jedan, kukala mi majka. Onda kao išla na kaficu sa kumom Majom, pa smo samo malo svratile do Ušća, bilo sniženje. A nismo htele, ne. I tu smo ostale samo dva sata, šta je to... Nisam ni para mnogo potrošila, oko 3000 što su mi moji dali za preživljavanje. Ma, nema veze, ići ću do baba Stane, tu je ona negde, daće mi koji dinar valjda. Jao, a trebalo je da učim nešto, pa imaću ovih dana ispit, nemam pojma ništa. Eee, ceo dan samo gubim vreme, teško meni... Ništa, da se ja lepo udam, šta mi drugo ostaje.
Vreme kada ćeš, što se roditelja tiče sve uraditi. Nije definisano da li se odnosi na danas popodne, sutra popodne ili popodne za nedelju dana.
Ustani od tog kompjutera već jednom, treba da usisaš kuću, raspremiš sobu i naučiš istoriju!
Dobro kevo, popodne ću, samo da završim ovo.
