Posle mučnog ispitnog roka, dranja kurca i jebavanja po velegradu i njegovim kafanama, taslačenju po studentskoj službi, sav izmučen, istrošen, ni za seks raspoložen, spakuješ svoje bušne kineske kofere i uputiš se u svoje rodno mesto.
Sediš u smrdljivom autobusu autoprevoznika Miška (ćelavi seoski baja sa dva zuba i bez jaja) i razmišljaš kako da se dočepaš tvog dečačkog kreveta, koji nema alkoholisani miris ustajalog studenta, i odmoriš od svih Tantalovih i Sizifovih muka. Samo da 2 meseca ne čuješ reč fakultet. Jedno 20 sati sna biće dovoljno za početak. Stižeš na stanicu, teturaš se do kuće. Izgledaš kao pijani Četnik na dopu. Brkata baba koja je sedela pored, prenela je smrad na tebe, tako da sad i vidiš šta udišeš.
Otvaraš stara drvena vrata, vidiš majku i oca. Najzad draga lica. I taman kada pomisliš da je to to, shvatiš da si se zajebao. Spremna je sačekuša koja ima nameru da razori tvoj nervi sistem i da ti iscrpi onu trunku snage što ti je ostala. Malo protrljaš krmeljave oči i vidiš da iz frižidera iskaču babe i dede. Tetke i strine. Komšinice ove, komšinice one. Pekarka, mesar, lugar i električar. Samo još fali pop da ti blagoslovi indeks. Svi su se skupili da sačekaju ponos i diku ulice. Naoružali su se pitanjima, tipa, "Kakav je paradajz tamo?", "Jel ti nedostajala livada i ovce na njoj?", "Ima li neka devojčica?", "Kako je na fakultetu?" i sl.
Izrešetaće te pitanjima i ubiće te u pojam, da ćeš se pokajati što si uopšte seo u Miškov drndavi, smrdljivi autobus.
