Poznata i kao "Đorina repka" odnosno reprezentacija "Radaković-Kocić".
U teoriji, poslednja ekipa sa ovih prostora koja je mogla da računa sa velikim dometima na velikim takmičenjima, makar po igračkom kadru. Za mlađe i neupućene, govorimo o periodu od pre petnaestak godina (odnosno, ako ova defka poživi neku godinu, 2000-01. godini). Tu su još uvek bili Mihajlović i Mijatović, tada već uveliko iskusni, osvedočeni i skoro na zalasku karijere. Milošević je bio na vrhuncu forme i bio je najbolji strelac EP 2000. godine. Kežman je još uvek bio nestandardan, no već velika zvezda PSV Ajndhovena. Shodno prethodnim, iako ne baš sjajnim rezultatima (osmina finala SP 1998, četvrtfinale EP 2000, oba puta nas izbacila Holandija), Jugoslavija je bila u top 10 na Fifinoj rang-listi i samim tim u prvom šeširu prilikom žreba za kvalifikacije za SP 2002.
A da ne bude baš sve tako bajno, postarao se Milovan Đorić, čovek za koga se ne zna iz kog rasola ga je fudbalski savez izvadio. Bata Đora je sa nekom svojom fudbalskom filozofijom, verovatno uzgajanoj na relaciji čuburske kafane-Manjež, došao do zaključka da po svaku cenu treba forsirati kadar iz domaće lige, i to podjednakom zastupljenošću fudbalera iz "večitih". Tako u Đorinoj repki nije bilo mesta za još uvek vrhunskog Ivicu Kralja, ali jeste za obojicu golmana večitih (Kocića i Radakovića), za koje se nije znalo ko je veća rupčaga. Da je tako, svedoče između ostalog činjenice da je Zvezda izgubila finale kupa od Partizana na "Marakani" tako što je Kocić pokušao pogledom da brani Ilićev šut; dok je Radaković, kad je branio za reprezentaciju, sam prosledio šut Rusije u gol. Pored ukupno jednog boda koji smo "sakupili" u dva meča protiv za nas tradicionalno neugodnih Rusa, usledili su i neshvatljivi rezultati protiv "supersila" kao što su Švajcarska i Slovenija (danas bi ti mečevi bili izazov, tada je 1:1 bila velika sramota) i nismo se pojavili na takmičenju u Japanu i Južnoj Koreji. U međuvremenu, Bata Đora je odbijao da podnese ostavku i tvrdio da ga "mogu smeniti samo oni koji su ga i doveli"...
...što se na kraju i dogodilo. Kao privremeno rešenje, imenovana je tročlana "selektorska komisija", iz koje se ubrzo izdvojio Dejo Genije kao samostalni selektor tada već zemlje koja se zvala Srbija i Crna Gora. No sa svojom logikom, prema kojoj u repki mora da igra podjednak broj Srba i Crnogoraca, usledili su još katastrofalniji rezultati (nerešen rezultat i poraz od Azerbejdžana) i početak definitivnog ukopavanja...
Ilić i Ivić imaju gotovo pa jednocifren broj tekmi za reprezentaciju, iako su mogli mnogo da pokažu. Slično važi za još neke fudbalere.
Tužna priča... Ali, plus dadoh ja.