Otprilike oko kilometar ipo.
Čudo jedno. Gde god da se nalazim u trenutku kada mi se prisere, poslednji metri pred sranje se pretvaraju u ludački sprint sa stisnutim čmarom i rukom na dupetu.
Bez obzira da li mi se prisere dok ležim na trosedu, sedim za kompjuterom, pričam sa ortacima ispred zgrade ili sam u autu na autoputu otprilike negde između Velike Plane i Lapova, osećaj nadolazećeg govneta linearno raste doživljavajući svoj vrhunac u poslednjim metrima pred sranje. Uvek mi se čini da neću uspeti i da ću negde pred kraj garantovano da se userem, ali to se srećom još uvek nije desilo. Mada je svaki put bilo, baš za dlaku.
Lagana vožnja autoputem. Čini mi se da mi se kenja. Opušteno. Stižem.
Mada, možda, ipak. Dodajem gas. Idemo.
Naplatna rampa. Dobro je. Nema problema.
Ulazim u grad. Uh ala pritiska.
Jebem ti semafore! Sad ste našli da mi crvenite. Ekspres lonac pod pritiskom.
Aha, parking. Ma preparkiraću ga posle. Sada ću samo da ga ubodem ovde. Kreće.
Izlećem iz kola. Nisam ga zaključao, ali niko neće da ga dira. Proviruje.
Trčim kao sumanut. Ulećem u zgradu. Stižem. A ono kreće.
Lift je izgleda na jedanaestom. Kao da ide iz Bukurešta. Da l' da trčim na osmi?
Ma evo ga stiže. Ulećem u lift. Kako sporo ide gore. Raskopčavam se u liftu.
Tu sam. A i govno je tu.
Otključavam nekako stan jednom rukom. A drugu naravno držim na dupetu.
Valjda sam zatvorio vrata. Ulećem u kupatilo.
Pantalone i gaće spadaju sa mene a govno izleće.
Govno upada u WC šolju, a pola sekunde kasnije moje dupe dodiruje dasku.
Kakva radost jebote.
