Faza kroz koju mora da prođe svaki umetnik koji iole pretenduje da ostane zapamćen po svom delu. Inače, karakter + kriza srednjih godina + pare, i umetnik počne da živi ko normalan svet... U stvari pogledaj primer.
-Bože gospode, ima li te?
-Šta oćeš?
-A? Javio si mi se! Gde si svih ovih godina?
-Aj ne kenjaj, nego pričaj šta oćeš brzo, žurim se, imam neka posla na Balkanu sa Alahom.
-Dobro, dobro... Bože, muči me nešto. Osećam se prazno, bezidejno. Šta god da uradim imam osećaja da se ponavljam. Svaki dan je jebeno isti, ne pomaže ni droga, ni lekovi, ništa.
-Da, slušam. Šta očekuješ od mene?
-Treba mi pomoć! Želim da večito budem dobar. Ne želim da se pretvorim u... Ne želim.
-U Bajagu? Dobricu Ćosića?
-Ne, bože ne! Ne izgovaraj ta imena.
-Dobro, vidim da ti je potrebno neko rešenje. Šta bi ti?
-Želim da napravim novi zvuk! Nešto novo, što niko nikada u istoriji muzike nije uradio! Nešto toliko spektakularno, fenomenalno, harmonijski savršeno, a opet sa puno slobode ritma ali neregularnosti.
-Stani stani! Daj zajebi ta proseravanja sa novim zvukom, to ne funkcioniše, samo nerviraš ljude.
-Ali bože ja moram! Ja želim! To je moja dužnost!
-Au dosadan si.
-Ja samo želim da zadužim čovečanstvo, da o meni deca uče u školama, da...
-Dobro, ajde kad si zapeo, pomoći ću ti da ti pomogneš čovečanstvu.
-Novi zvuk?
-Da, novi zvuk. Samo jedna stvar. Za to će ti biti potreban novi, božanski instrument. Jel želiš da ga probaš?
-Da Bože, da!!!!
-Evo.
(Dramska pauza dok razgleda instrument)
-Ali bože, ovo je Remington sačmara.
-Upravo.
