Relativan pojam. Mnogo puta se susretnemo sa njim, ali se rijetko ko poistovjeti sa istim, tj. ispuni taj zadatak. Najčešće se napominje u situacijama koje su označavaju životnu prekretnicu. Predstavlja naprednu verziju "nisi više mali" rečenice.
Obično ti priđe ti neko od starijih bliskih osoba, tapne te po ramenu i saopšti ti tu čuveno: "Sine, danas postaješ čovjek". Bude ti drago, konačno te doživljavaju sebi ravnim, zrelim, kurac, nisi više onaj klinjo što rukavom tare sline. Sad si već punoljetan, odgovoran za svoje postupke. Nerijetko ti i đed (ako ga imaš, mada svi imaju tako nekog) napomene da je u tim godinama "kuću kućio".
Završiš školu, otisneš se u svijet da jednog dana doneseš diplomu nekog fakulteta, stanuješ po budžacima, guliš krvavo kožu na dupetu o vrelu stolicu samo da ostvariš cilj. I to se desi. Na diplomskom stoje ponosni roditelji na svog sokola što je "postao svoj čovjek", naravno, opet ti skreću pažnju na to. Sa nekom jezom prihvatiš činjenicu da više nema zajebancije sa kolegama i ispipavanja mladih brucoških sisića, čekaju te ozbiljnije stvari.
Zaposlio si se (ili nisi, svuda jebena kriza i sistem stranačkog zapošljavanja), živiš od neke crkavice koja ti bude samo za hranu i troškove, ali sve je to ljudski. Konačno nađeš i onu pravu, nije (mada može i da bude, ali rijetko) baš onakva kakvu si cijeloga života sanjao, ali jebi ga, lijepo ti je sa njom, osjećaš da se baš nekako prožimate. Zabavljaš se tako par godina i matorci te nagovore da staneš na ludi kamen, "dosta si vala, brate i momkovao, valjalo bi starom tatku koje unuče napraviti, ko zna da l' će biti živ, a i blizu je 30-a".
Progutaš foru, napraviš svadbu (roditelji naravno insistiraju da bude ona velika, da ozvaniče što su napravili nešto od tebe, a i da se malo kurče pred rodbinom), staviš potpis na to da si nečiji, i da je neko tvoj, čuješ sve obaveze koje su pred tobom. Knedla ti se kotrljne niz grlo, da li ćeš moći... Iz razmišljanja te trgne neka tetka koju si vidio tri puta u životu (posljednji put ti ni čokoladu nije donijela, stipsa), sva oduševljena i ponosna te tri put k'o prakljačom ljubi i kaže: "Ko bi rekao da od onokakvog bucka postade čovjek, blago tetki, a k'o ječe si bio dijete".
Prođe i taj cirkus, voliš se sa ženom, neko vrijme, pa se malo sporečkate, pa se onda opet volite i to odlučite da krunišete djetetom. Dođe tako iznenada tajin kuronja, svi ti čestitaju kakvog si deliju napravio, ne urek'o se. I tako, prođe neko vrijeme, mali raste, potrebe sve veće, plata nikad jadnija. O drugom djetetu ni pomisli nema, džaba oni snovi kad si klinac bio da ćeš ti Srbiju spašavati od bijele kuge četom balavaca.
Matoraca već odavno nema, otišli na vječni počinak, onaj kuronja što si ga projektov'o je pred maturom, svađaš se sa njim oko auta (zamisli, molim te, kaže " 'oće malo curicu da provoza"), ali svaki put popustiš, nećeš da se mrzne po parku k'o što si ti to radio, mada je benzin na rezervi. Ko tebe ćale jebe, možeš i pjehe na posao ujutru, ima svega pe'-šes' kilometara, a valjda ustopiraš nekog da te poveze nazad. I tako, nagete sijede glave nad računima proračunavaš kako da sklopiš kraj sa krajem, pritisak ti skoči kad vidiš da je voda opet poskupila (k'o da je nafta, krv joj jebem!), ali i od švargle što si napravio od onog svinjčeta od 120 kila da ne kupuješ meso, jbg, luksuz je to.
A onda se sjetiš đeda s' punoljetstva, oca sa diplomskog, tetke-cicije i neke komšinice što ti je rekla na majčinoj sahrani da si "sad konačno postao čovjek", prokuneš ih sve k'o da su ti oni krivi za to. Poželiš da nikad nisi odrastao i da se stalno neko za tebe brine. Kako je lijepo biti dijete... I taman kad opičiš po nostalgiji, uleti tvoj "rmpalija" u sobu i poljubi te u obraz da ti zahvali za auto, pa ti šašoljivo dobaci da nije rasklimao sjedišta, ali da će ga oprati sutradan. Zaboraviš tako i na račune i na kurčevu jebenu platu i mirno odeš da spavaš. Kad vidiš da si od svog sina napravio nešto, shvatiš da si napravio nešto važno. Postao čovjek!
