Naći se u ulozi subjekta neke narodne poslovice. Biti čisto oličenje fraze koja se odomaćila međ' narodom.
Sa druge strane, shvatiti da se neke navike kod nekih ljudi nikad ne mjenjaju. Ma koliko oni tvrdili da je to moguće. Nastaviti pisanije starim rukopisom.
Naravno, kao i kod svakog pravila, postoje izuzeci.
Radovan: Milunka, odo ja napolje.
Milunka: Može, ali ostavi novčanik u kući.
Radovan: Što to?
Milunka: Da se ne opijaš opet ispred dragstora, eto što!
Radovan: Ama jesam li ti ja rek'o da ću da prestanem da dangubim s Mirkom i pivom?
Milunka: Jesi.
Radovan: Pa?
Milunka: Pa svaki put kad to kažeš samo opet kreneš po starom.
Radovan: Aman Milunka, zar moraš svaki put da potvrdiš pravilo po kome govorkaš svaki put kad se mašim otvarača za flaše?
Milunka: Jeste, samo ga i ti potvrdiš sa dvolitrom. Juče mi Stanojka pričala da si došao kući pijan! Vidjeo te onaj njen mali, Miloj'ca. Ja jadna zaspala u deset, gledala seriju. Nisi me ni ćebetom pokrio! Đubre jedno!
Radovan: Dobro, dobro, ajde, od danas nema više pive. (kuca sms) Obustavi akciju, Hitler zna, zbor u 10, fertik.
