Lažni, ideološki pojam, kojim se nešto novo, suštinski prazno, pokušava predstaviti kao istorijsko i napredno. Po zvaničnoj istorijskoj nauci to je period pre nastanka pisma. Tako ispevani ep, ispričana legenda, pripada praistoriji, a zapisana istoriji. Pošto mi pripadamo istoriji, to mi ove iz praistorije smatramo praljudima. Tako smo mi koji čitamo stare priče mnogo pametniji od praljudi koji su ih ispričali. U suštini praistorija je doba kada ljudske horde nisu mogle da zapišu račun na glinenoj tablici, nego su jedni drugima verovali na reč. Tako su indijanci u amazoniji praljudi, koje ćemo civilizovati uništavanjem njihovih šuma, naseliti ih u zgrade. Praistorija je neophodan pojam kojim ćemo našu istoriju veštački prikazati kao bitnu. Gde god se nadje ovaj pojam radi se o krivotvorenom prikazu istorije. Pračovek iz Altamire nije manje čovek nego ja i ne pripada manje istorji od mene. U suštini pojam dolazi od rđave ljudske navike da misli da je život ono kako je on navikao da živi. Navika može da prouzrokuje blaže posledice, kao što je neutemeljeni ponos i teške, kao što je potpuni gubitak odnosa sa stvarnošću.
Zašto sam se ovoliko raspisao? Pre svega zbog ovog našeg degenerika od koga počinje sve u istoriji. Dirnuvši živi obelisk, u vidu Angele Merkel, naglo je evoluirao i ostavio većinu nas daleko iza sebe, u praistoriji. Zato mi ne razumemo da istorija počinje od njega. Možda treba da ga dodirnemo, on je naš obelisk, koji nas je počastio svojim prisustvom. Normalno da mu smeta kad ga čovekoliki majmuni gađaju govnima, mesto da ga miluju.
Blaže posledice - rođeni osamdesetih misle da istorija počinje sa televizorom u boji i daljinskim upravljačem, devedesetih sa kablovkim intenetom, a dvehiljaditih - sa ajfonom. Što se tiče Srba, mi jedini imamo tačno pomatranje početka istorije - počinje sa izumom escajga, koji smo, kako lepa srpska reč escajg i govori, mi izumeli.
Srbin lepo viljuškom boc, a Švaba rukama, u usta da jede!
