Pojava karakteristična za naše ukusne četvoronožne drugare, koji srazmerno dosta više pojedu/posisaju okruženi drugim skoropojedenim primercima, nego sami. Javlja se i kod dece, s tim što za razliku od njesvi, roditelji koji to vide uglavnom ne nastavljaju da se valjaju u blatu, već vide u kom grmu leži cze, i skontaju da ih mali govnar zajebava- nije da mu ne prija đuveč za tibu, nego mu merak da drka svoje, dok analogno Krugu Života ne dođe na stari dobri oplavak, pa mu se odjednom 'oće i repete.
A: I šta kažeš, mali neće jede?
B: Neće. Ja i Una se živi izedosmo, sve najskuplje mu kupujemo- samo stranu robu jede, pa dovoljno vitamina, proteina, minerala...
A: Mhm. Daš ti meni malog na terapiju jedno dvaes' dana, da vi'š kako ima da jede. Ima i sestru da ti pozovem da mi i ona da unučiće, da vi'š kako će "prase" sindrom da proradi. Svi srećni- klinci se tepaju, jurcaju, ti i tvoja pritka moš' se jebete svaki dan po ceo dan i idete po vaši performansi kad 'oćete, a ja imam svoje unučiće. Kazablanka.
