Zakoračiti u grešku. Nekad smelo i nerazumno, a nekad nesigurno drhtavim rukama pipajući zemlju. Kad se na kraju sve sabere život i jesu te linije, blede greške koje se prave. Nažalost, nikad nećeš znati gde je linija sve dok je ne pređeš. Tada je šteta učinjena, a za utehu poslužiće iskustvo. I tako ćeš terati po svom sve do poslednje linije, a tad stvarno nema nazad.
Njene oči, taj nedosanjani san. Jedan od previše. Tvoj tako neobično običan život nemo prolazi kraj tebe, na dohvat hladne i otupele ruke. Dok se dani bezvoljno nižu osećaš da, sem onih iza sebe, nemaš još puno linija. Mladost je praštala svoje, sada sam stojiš brojeći greške. Nadao si se da si drugima daleko više potrebniji.
Ima vremena za školu. A i žena će biti, jedna manje - više. Detinjstvo je prerano prestalo, samo zbog njega. To mu nisi oprostio. Nisi ni otišao. Ko zna zbog čega, iako si hteo. Ovde ti je progutalo život. Bežeći od praznine u čaši si našao istu. Poslednji bastion, porodica, će oprostiti sve. Ali ipak nije. Nije ni trebala. Ledeni zagrljaj ćelije trezni. Iz greške u grešku, potroši život. Nazad te neće...
-Prešao si liniju.
-Znam.
-Pa vrati se i lepo šutiraj slobodnjak konju! U šta bleneš?
Nie valjda patetičo, povraćam na istu. Jbg utkao sam iskrenu, duboku emociju kroz prizmu od grešaka zvanu život (al zaebano pišem jebo me Andrić)
Samo zbog zato štosi nadimak promeno kako sam te ja zvao, povuko sam paralelu i parabolu i video povezanost
Eeee, treba ponekad i paziti na liniju hehehe
Dobra Soče +