Klecaj koljena koji odaje pijanu osobu koja glumi da je trijezna.
-Samo da me ne provale da sam razbijen, moram biti kul. Daj žvake da ubiju ovaj vonj.
-Nakon razgovora za posao:
Gospodine, napustite prostoriju. Očigledno je da ste napravili dva gega za ove tri minute. Kvalifikacije su vam odlične ali nama treba neko normalan.
Šala, geg, humor, štos koji prethodi provali smeha i kanonadi zacenjavanja. Za razliku od vica, geneza joj je čisto spontana.
Najkompletniji zabavljač u Srbiji ikada. Kompozitor, tekstopisac, komičar, geg-majstor, pevač. Čkalja, Jova Radovanović, mr. Bean, Benny Hill, Monty Python`s, Djordje Balašević u jednom.
Osoba sa čudnim proporcijama. Stomak obima bačve za kupus, guzica k'o Sibir, zadebljani listovi, minijaturna stopala. Sve ovo izaziva urnebesno smešan hod, takozvani ''pingvinski geg''.
- Al' je zima bila nemilosrdna prema nekima. Pogle' ovog čovu kako se natovio.
-Jebem ti sunce kako je šebekast. Gle kako štepa, k'o kraljsevski pingvin!
(urnebesni smeh)
Naftalinsko-semaforski geg kojim se licu koje je već blamom ofarbano u crveno, ljubazno saopštava da bi bilo lepo da promeni boju, jer navodno, onemogućava nesmetano odvijanje saobraćaja.
Veljko:'de si bre Žućo. Čujem da si se bacio na medicinske radnice?
Žuća: Kakve bre medicinske radnice?
Veljko: Pa reče mi Gagi da se muvaš sa nekom doktorkom...
Žuća: Jok bre... još sam sa Oljom... znaš je, upoznao si je kod Žakija na slavi...
Veljko: Ček bre... pa jel ona doktorka?
Žuća: Nije, pravnica je...
Veljko: Hm... čudno... Gagi je pominjao neku Dr.Olju...
Žuća (sav krvotok usmerava u reon glave): E, jebaću ga...
Veljko: Ma opusti se bre... crven si k'o rak... Pozeleni malo da prođe saobraćaj
Svojevrsna brnjica na nosinama razjarene mladeži, koja je flertujući na granici faula ipak nesvesno uspela da izvede taj dodatni geg i izazove uput ovoga ultimatuma.
-A ja oću u dupe!
-Ne može! Ja sam platio!
-A ja se ne pitam?! A?!
-Pa reci!
-Dobro ja neću u dupe, al oću prvi da zalijem.
-Ne može to sam ja hteo!
-Nisi!...
-Alo deco! Ako nećete lepo da se igrate, svako svojoj kući!
Osoba koja slaže, a ni ne trepne.
Lice potpuno mirno, nijedan tik, geg, mig, bez emocija, hladnokrvan gleda te u oči i prodaje maglu.
Znaš da te laže, a opet.... laže li?
I tako se uvuče crv sumnje.
Medvedev, bezizražajnog lica: Neću vam reći koliko ih je (vanzemaljaca) među nama, jer bi to uzrokovalo paniku.
Smarač. Progresivni bezveznjaković poštapalaličar. Dražesna copina od stodvajes kila, umjetnik u duši. Sa dječačkim osmjehom i bambusom u ruci(drugim i poslednjim te večeri), on priča viceve, kicoški munjava laktom u rebra, ritmički klima glavom ne skidajući taj dobrodušni kežual kez... Pravi geg. Dok je vama u glavi gag, samo da dečkonja ućuti.
Ferdinande, sve u redu, ekstra si ti dečko, ali neće ovo da ide ovako. Ili baci to vince sa koka - kolicom i sjedi ovamo ljudski da prevrnemo 3-4 bokala točenog pa da smaramo pičetinu što se taloži po densfloru, jelte, ili mrš u pičku materinu natrag na livadu da mirišeš detelinu i maslačak.
Takmičenje na temu ko je veći retard. Mislili smo da ako opet pošaljemo tugaljivu pesmicu sa klavirima i gistro simfo patetičnim bljuvotinama, da ćemo opet biti na konju, al' ne lezi vraže: ne pobediše Srbi što je Molitva lepa, neg' što je Marija ružna! Ako bolje razmislite, svaki put je pobedila najveća nakaza - od neopaganskog sado mazo performansa Ruslane do urnebesnog geg-komičnog šoua Lordija. Pa vi i dalje budite ponosni na Mariju. Ja bih bio ponosan da smo, na primer, jedina evropska zemlja koja ne učestvuje na ovoj budalaštini, ali nama retarada nikada nije manjkalo.
Ženski zbun. Tek odrasla. Tek otkrila ogledalo, i lijepi lik u njemu. I dalje u dječačkim šortsevima iz čijih džepova očekuješ da poteku klikeri. Koljena i laktovi su tek zarasli od ogrebotina od skrivanja po žbunovima i veranja po drveću za vrijeme žmurke. Jezik još uvijek britak, oštar, nezaslađen sa naznakama damskog izražavanja u budućnosti. Okasnjela Lolita. Patike i majica na bretele. Neravnomjeran korak, nepravilno držanje. Anomalija među vršnjakinjama, koja počinje da to i primjećuje. Pokušava da ulijeni pogled, uspori hod, usmjeri položaj. Da nauči da razgovara, da se nosi sa muvatorima. Shvata da dječaci više neće da igraju klikere sa njom, da im ne fale igrači za fudbal. Pokušava da igra ulogu, šeprtlja. Nije naviknuta da preksrti noge, klima glavicom i smješka se odobravajući u smislu reagovanja na bilo koju priču ili geg. Nije naviknuta da su sve oči na njoj. Nije stvorena da bude ukras. Nije sve to za nju. Nije ništa od toga.
Ona izlazi na ulicu, kupuje štapić šećerne vune kod poznatog cige, veliki, veći od nje, sakriva se iza njega i čupka vlakna. Ide kući, uključuje TV, jede kolač, gleda seriju, i baca se u san. Šuto jedan.
Ne tako omiljeni preformans ali kranje nužan geg zakivanja matorog ljubimca vam. Iako je bežični prenos izumljen još onomad, ima i dalje onih koji smatraju da je zaključavanje kola na daljinu oblik poltergeista (ma šta god to značilo) pa su tarzanski odlučili da se odupru trendu beta mužjakizma i ostanu dosledni svojim precima koji su zakivali vrata jako kurcom u pičku da je ona uobičajna '''oćeš čekić'' izlišna, često čak i smešna.
Elem(hehe), tačka ide ovako:
Lik robusne ''radnička klasa al dobro je'm, zato sam ovol'ki'' građe levim majgerijem otvara suvozačeva vrata, dizađe damče, naravno, zatim kratkim trzajem ''iz kuka'' oslobađa i sebe iz dveri neovozemaljskih. Zadihane i prilično izmorene al u istu ruku odlučne pojave gorostas se probija kroz otvor koji vlasnici srećnijih verzija automobila nazivaju ''vrata''.
Srećan, izašao je, i dama je tu, sve kul. Ipak ne! On zna da nije gotovo, tek počinje! Spušta levu obrvu Klint Istvud zon, namešta kajš, uvlači stomak, izbacuje grudi, kolena blago povija, triceps održava tenziju, zamah i ... BUM!
Okolna publika ustaje, stresa prašinu sa svojih uzdrhtelih kolena i u neverici se vraća u tminu sopstvenih žalosnih života očarani nedavnim volšebnim performansom.
-Šefe, skratila nam produkcija budžet, ne možemo da radimo onaj završni deo po scenariju. Ono kad Brus nonšalantno aktivira tovar C4 iza sebe i ide ka kameri dok u pozadini suklja ogroman plamen, a Megan mu skače u zagrljaj u onom pocepanom trikou...
-Nemamo ške za jednu pišljivu eksploziju praćenu omanjim zemljotresom?!
-Bojim se da je tako...
-Ma nećeš ga majci! Mali, doteraj onaj trabant što nam bleji u magacinu, iz Crna mačka beli mačor, i daj onom pišljivom Brusu da proba da zatvori vrata...
Kao mali sam ih posmatrao, i nikada mi nije palo na pamet da oni ikada mogu biti nesrećni. Veseli ljudi, zasmejavaju okolo sve ostale, glupiraju se i uživaju u tome neizmerno. Toliko živosti, radosti i ushićenja kada im neko aplaudira za njihov smešni geg. Bio sam fasciniran energijom kojom su zračili. Znao sam da ću i ja biti takvog mentaliteta kada porastem malo, srećan, i sav šajni, onaj koji će donositi sunce na neke drage, ali sive oči i obraze.
Prošlo je neko vreme, zapravo, neke dobre godine, i shvatio sam da to baš tako ne ide. Nije to njihovo lice, to je maska. To je nešto što ne traje večno, što mora da se popravlja, što ima mane, što se troši, spada.. Što nije, ne znam.. Nije za ovaj svet, bar ne za ikakav duži period. Setio sam se ti klovnova koje sam gledao kao klinac.
Gledao sam ih nedavno, opet, mnogo godina posle. Zagledao sam se ispod predstave koju su priredjivali. To je bila samo šminka, samo posao. Nazirale su se bore ispod. Možda to jesu bili donekle srećni ljudi, ali nikako onog intenziteta u koji sam ja verovao kao klinja. To je bio posao, kao svaki drugi. Tu tačku koju su igrali, igrali su verovatno već milion puta tokom svih tih godina. Iako je možda hit, njima je odavno dozlogrdila. Ali osmesi ostaju na mestu, deca i dalje kliču i uživaju.
Sišao sam nakon predstave dole do jednog klovna, sačekao da se izgrli sa decom, slika i sve ostalo. Bio sam poslednji u redu. Prišao sam, pružio mu ruku i klimnuo glavom. Takodje je isto to uradio i blago se nasmejao. Znao je o čemu je reč.
