Čovek bez duše, morala, milosti.
Pokvaren toliko da mu se bolest prenela i na koske, jer je ostatak njega istrulio.
Lečenje pokvarene koske
- Uzeti malo cijanida i oralno uneti u pokvarenjaka pa zaliti s deset litara neke baruštine.
Pošto je pokvarenjak zajeban za lečenje i imun na lekove, postupak ponavljati nekoliko puta u toku dana.
Kad cijanid krene da deluje, u pokvarenjaka postepeno dodavati domestos strong, wc kiselinu i bornu kiselinu.
Ako se koska izlečila, super, a ako nije, nećete imati posla oko sahrane bolesnika jer to znači da se istopio i nestao sa lica zemlje.
Crko dabogda.
Brat bratu, nismo ništa uradili. Temelj istrulio, prva ploča se raspala, crepu istekao rok trajanja. Ali, bože moj, glupo je reći da nismo ništa uradili.
Dobar dan, drugovi radnici! Kako ide ovde?
- Izuzetno, ministre, most je u završnoj fazi, samo su još finese ostale! Biće pušten u saobraćaj 2018. godine i to pre roka!
Odlično, a gde je most?
- Ma, to se rutinski postavlja, za par meseci!
I tako se polako krene skupljati... Trebalo bi pokositi dvorište, promeniti rog na kući jer je istrulio, prefarbati ogradu jer počinje da liči na niz strašila poređanih u kolonu, trebalo bi izneti stvari sa potkrovlja, počeli miševi da se kote, trebalo bi, trebalo bi... Ali nešto ti ne da. Nije da si neradnik, jednostavno nemaš tu volju, taj elan koji bi te gurao napred. Zapravo, ti samo nemaš odgovor na jedno jedino pitanje; "Zašto?".
Zašto bih prekrečio sobu, zašto da kupim novu utičnicu pa da je menjam, znaš koje je to cimanje oko tako male stvari. Nema veze, stavićemo lopova pa nek posluži neko vreme, nešto sam umoran ovih dana, samo mi se spava. Depresija, ili kako to već zovu...
I onda se nastavi poput domino efekta, jedno povuče drugo a sve zajedno zakači tebe nekim nevidljivim kukama i prikuje za voz kojem je poslednje odredište ambis. Od mladica po avliji već se stvorila debla koja ako posečeš ostaće panjevi pa moraš i njih kopati, zato bolje ništa da se ne dira. Od jednog roga istrulio čitav krov, i onako potamneo kao da čeka prvi vetar da ga obori. Na tavan ne može da se uđe od paučine već odavno a i što bi ulazio, kao da tamo nešto ima, samo trulež i stare lampe koje odavno ne sijaju onim blistavim sjajem.
Ugasile su se kao i životna snaga u tebi. Makar kada bi znao za šta si konkretno kriv, kada bi znao zašto, zašto...
Ona: Ej trebalo bi...
On: Da... trebalo bi... samo da prilegnem malo, nemam volje sada, kasnije ću...
