Vrhunac izgubljenosti, ili usamljenosti, šta ko voli.
Moj otac je uvek govorio: ''Sine (da uvek me zove Sine), ako vidiš čoveka da priča sam sa sobom, ili je lud, ili pravi kuću''.
Istinit događaj.
1993-a godina, moja porodica pravi kuću, a hiperinflacija.
Tetka, teča i majka sede na spratu na nedovršenoj terasi, puše i ćute.
Kao kroz maglu im se po ušima provlači nečiji šapat.
Moj otac sedi sam u prizemlju, sabira se i presabira i raspravlja sam sa sobom: ''Nemam... pozajmio i od njega... treba mi još toliko... nemama, a treba...''
Kuća je, naravno, napravljena, dugovi su vraćeni, ali nema te sile koja može da vrati mom ocu godine života koje je izgubio 90-ih od silnog nerviranja.
Prodaj kuću i beži u šumu.
Ja sam čuo da Šešelj dolazi iz Haga još malo,
a Miloševića će da povampire...
Pa onda sve Ajd' Jovo na novo...
Šta se bre ovaj uvatio za Šelija i Slobu, pa će i gađamo sas kamenica ako se vrate, ko lud opet tako da živi... Meni tužne te definicije o devedesetim i sam sam napisao jednu, odvratno vreme, iako nisam zidao kuću.
E, plus za ćaleta :)))))