Prokletstvo malog mesta

Prokletstvo koje najbolje razumeju oni koji su se rodili i odrasli u nekom manjem srpskom mestu, pedesetak kilometara od prvog većeg grada. Rođenjem osuđeni tu da žive (bar do 18. godine), stanovnici tog mesta prokleti su ovom kletvom ni krivi ni dužni.

Prokletstvo malog mesta (u daljem tekstu "PMM") odnosi se na one koji su ceo svoj život proveli u njemu, bez odlazaka, oni su tu pošli u školu, našli prvu devojku, završili školu, zaposlili se, oženili i ostarili tu.

PMM je razlog zašto svoju bivšu devojku ili momka moraš da sretneš bar jednom u dva dana, hteo ili ne. PMM te osuđuje da svaki dan, hteo ili ne, provodiš u društvu istih ljudi, da kupuješ kod istih trgovaca, da srećeš iste ljude i da pričaš o istim ljudima. PMM je zaduženo da proširi najnoviji trač i rekordnom roku, upravo zato se u tom mestu uvek zna ko ima novu devojku, ko nema (više) devojku, ko se kim posvađao, ko je umro, a ko je dobio dete.

Svako malo mesto, ima svoju glavnu ulicu, zatvorenu za saobraćaj i prepunu kafića u vreme leta, a praznu i tihu u vreme kada deca idu u školu, a matorima ne pada na pamet da izađu iz kuće, tj. uglavnom zimi i u jesen. U toj glavnoj ulici sve se zna. Zna se ko sa kim i gde sedi i pije kafu, ko sa kim izlazi da šeta. Svaki par iole malo vredan pažnje se šeta tom glavnom ulicom od prvog dana svog zabavljanja. Prednost malog mesta je doduše to što se retko dešava da momak startuje devojku greškom, a da ne zna da je ona već zauzeta. U malom mestu se tačno zna ko je sa kim i koliko dugo. Čak iako vas to ne interesuje, vi to znate. Znate neke od najbitnijih detalja iz života ljudi sa kojima ste progovorili dva puta u životu, zadnji put kritikujući kišu dok ste čekali red u lokalnoj pekari.

Malo mesto ima bioskop, glavnu ulicu, gomilu kafića, par supermarketa, nekoliko banki, par visokih zgrada, osnovnu školu i lokalnu gimnaziju, kao i ostale državne i opštinske institucije što je uglavnom sve što vam treba za normalan život. Ipak, to je retko kome u tom mestu dovoljno, te srednjoškolci i studenti prvom prilikom beže u prvi udaljeni veliki grad gde upisuju školu i gde se napokon prilikom upisa fakulteta sele i izdaju sobu.

Oni drugi, koji su tu rođeni, ali su se nešto ranije preselili u neki veći grad i tamo odrasli, rado se vrate u svoj rodni grad kako bi opet slušali lokalne tračeve i družili se sa ortacima iz detinjstva. Tamo je sve blizu i sve je na dohvat ruke.

-Blago vama čoveče, kako bi ja opet živeo ovde, sve vam je tu. Centar na pet minuta, teren za basket iza ćoška , sve ti je ispred nosa.
-Monotonija bre, znao bi da si ovde svaki dan, ti dođeš jednom u mesec dana i presediš ovde leti.
-Misliš, kod mene u većem gradu nije monotonija? Ovaj grad bar ima dušu.