Prolećna zajapurena sraćka

Došlo je proleće, vedro nebo i bataci ženski, naočare za sunce koje pola lica prekrivaju pa svaka dobra može biti, došlo je proleće a zimske farmerke još oprane nisu, žućkaste, skorele i debele znoje se butine, stružu među sobom, kiselaštvo isparava a brzo se topla odeća odbacila i majica ispod koja stomak štiti od prehlada a sad samo neka prekratka andramolja izjedenih poruba iritira nepokrivanjem trbušine a vreme, trte mrte, oće neće, sunce opali pa hladan vetar trbuh oladi, neko testište smo jeli, pa samo testeriše, i jeli neke pite zeljanice, luk isparava prskanih peraca, nervira vas sve, iste replike, ljudi su nervozni, kurac proleće sa ovakvim ulicama i putevima i narodom gadnim, svuda prašina i palanački smrad, alergija, crvenilo, i elegija otužnosti, i otkud ti ovde uopšte
i dobro bi došlo pivo da njime zaokružimo priču prvog prolećnog dana, ah taj ukus zelene staklene flaše milion puta vraćane: osećam evo popodne kada je pio iz nje mlivojević ratko sada počivši kad mu zet došo nosio je džemper braon, i naravno da ću prst nabiti da učini plop to ne bih propustio nikako jer je jedno od rijetkih zadovoljstava životnih sitnice koje kurac znače.

Prisralo mu se najstrašnije, onako gadno i nesuzdržano kad odma mora, bez pardona i odlaganja, zajedno sa nekom belolučenom mučninom svijet se masno provideo, lice prodavačice je dobroćudno bilo za promenu a curi sa plafona žitka prljava voda ah, šta ću, šta ću, pitao se, imate li wc, pa nemamo, pa gde idete, pa nemamo, jao jao pa ova zabagovala, ne, ne, moram pod hitno razasrati svoje prnjište, raspojasati prdežnu floru i faunu, razmišljao je pa izlete napolje, sakri se između brda, u dolini reke i najstrašnije poče da suče svilu, kadifu i mirisne ljubičice iz sebe. Kada se okrenuo imao je šta i da vidi: izasrao je ceo grad, ceo ovaj grad, divni grad, prolećem okupan, pa reče eto kako i iz, na prvi pogled najružnijih stvari, nešto lepo kao što je ovaj grad što sam izasrao može ispasti, najružniji grad na najlepšem mestu.