Osoba koja je zadovoljna samo ako je reprezentacija ili reprezentativac Srbije prvi. Drugo ili treće mesto se uglavnom tolerišu, ali ne daj Bože da nije osvojena medalja. Dojučerašnji idol postaje u očima “prosečnog srpskog navijača“, najveći ološ, a ako je timsko takmičenje u pitanju ekipa se pljuje preko svake mere. Tu je zanimljiv momenat, da se mogu čuti izjave tipa “Ja da navijam za njih, a oni se ni ne odazivaju na poziv za reprezentaciju!” (ovo poslednje se odnosi prvenstveno na košarkašku reprezentaciju Srbije, u kojoj se navodno izgubio “kult reprezentacije“). Peonta je u tome, da i treba da navijaš za one koji žele da igraju za svoju zemlju, a ko neće - vala i ne mora. Ono što “prosečni srpski navijači“ treba da ukapiraju je da se za Srbiju i srpske sportiste navija ili ne navija, bilo da pobeđuju ili da gube, a poraz je nažalost kao i pobeda sastavni deo sporta.
Prosečni srpski navijač bi nedavno osvojeno drugo mesto Milorada Čavića prokomentarisao rečima :”Mrcina jedna, ne može malo da se napne da pobedi onog drljavog Francuza!”. Nevažno je to što je dva dana pre toga Čavić osvojio zlato, ili što je taj Francuz osvojio četiri zlata uz četiri svetska rekorda, jer Milorad mora da zna da je za “prosečnog srpskog navijača“ svaki dan novo dokazivanje.
