Video sam ih danas......
Rasejano sam koračao ulicom, koja je bila posuta mnoštvom ljudi. Prohujali su pored mene njihovim kamionom, čiji su točkovi potmulo drečali i škrgutali, truckajući se pomalo kao morski talasi. Na njegovom zadnjem delu, stajali su oni, grčevito se držeći za metalne šipke. Sveži, jutarnji povetarac je im se provlačio kroz crnu, lepršavu kosu. Na hrapavim šakama su nosili bele, somotske rukavice. Umeljane i vlažne od smeća. Njihova široka i jaka leđa prekrivao je narandžasti prsluk, a ruke između zglobova i laktova su im bile nage, prekrivene crnim maljama.
Na njihovom lepom, tamnoputom licu nije se ocrtavao izraz bola, nevolje, zluradi zbog toga što moraju da rade ovo, ne. Već ih je još više ukrašavao vedar i iskren osmeh. Čvrstih, belih zuba, sa srećom u očima, razdraganošću i poletnošću. Bili su tako veseli, kao dete na kiši.
Ne treba im mnogo. Imaju malo i time su zadovoljni. Ništa ne može da se poredi sa osećam da si koristan i da to uviđaš, kao i da si pri tom pošten. Oni ne varaju jedni druge. Pravila njihove delatnosti su jasna, zato i nema mesta za bilo kakve prevare. Nemaju razloga za to. Zbog toga su i tako radosni.
Posle korisnog rada i druženja sa milim kolegama, kući ih čeka mnogočlana porodica. U zagrljaj im hrle malena dečurlija, prljavih usana i noseva, radoznalim, bezazlenim očima pilje u njih. Po njima klizi topao i mio pogled voljene žene. Možda žive u ćumezu sa šupljim plafonom i zidovima, ukaljanim od crnog gareža, ali su srećni. Život im je ispunjen. Vredan je bar nečega, bar nešto privređuje.
Nestali su iz mog vidokruga, dok su im plave pantalone vijorile na vetru kao zastave.
