Blejali ti tako ja, Đoka, Piki i Goranče. I pričamo ti mi o svakakim stvarima tako, te o tekmi zadnjoj, te o ženama, kad neko pomenu pedere. Maiku im njihovu, reko ja! Kaže tad Đoka da će da se šetaju dvaesedmog. E, nećete vala dok smo mi živi! Vi da mi kaljate maiku Srbiu i pravoslavlje! Sveti Sava i Sveti Nemanja bre, kakva bre Evropa, maiku vam američku svima!
I spremili ti se mi da se tad i mi malo prošetamo, ako me razumeš. Standardno, ko za tekmu: spremili bokseve, štangle, kupili benzina šta smo nakrpili i sipali u flaše. Otišli onda kod Gagija Gandže, na ler uzeli robu. On kad je čuo de ćemo, izbacio nam i preko. Za Srbiu!
I uštekali se u stan kod Gorančetove keve da nas ne pokupi murija. Sedimo ti mi, cirkamo, varimo, gledamo vesti i čekamo ujutro da odemo tamo da ih polomimo sve. Kad oko pola osam kažu otkazano. Šta otkazano, maiku vam! Izađe onaj debeli na te ve i kenja nešto o nekim huliganima.
Kućemo, šta ćemo, prespemo ti mi onu čorbu iz flaša u Pikijevog keca i krenemo po gradu da se vozamo i malo varimo u kolima, ko po slobodnoj teritoriji. I stali usput par puta da šoramo. Jebiga, popilo se dosta. I tu ti se negde ja izgubim, oni krenuli bez mene, zaboravili me, sise. A mob mi u kolima ostao, ko zinat.
I krenem ja da vatam prevoz neki, a puklo me žešće. I taman ja kreno da vatam prevoz, vidim braću kako protestuju, a panduri ih skroz okružili. Čekaju samo naredbu na keca da ih izlome! Skontam ja, to braća slave što otkazana parada! Promuvam se ja kroz one pandure i među njih. Tu me već vazduh onaj ladan dobro preseko, i još sve neke jake parfeme osećo, samo su me noge služile, nisam mogo ni da pričam ni da skontam ništa. Samo vidim neke cave i neke vesele boje, kontam to su ovi Dveri što se bore za decu i porodicu i Srbiu i natalitet. Tu je Sava ako kerovi krenu, braćo!
I odemo ti mi do Vlade, i tu stojimo, a kerovi nas onako besno gledaju. I tu ti se ja nakurčim i kaem "Ša e bilo kerovi, šta gledate!", i oni me samo besno gledaju, ništa ne smeju da mi kažu. Da vidite kerovi kad pravi Srbi izađu na ulice! Ustanak bre! Tu već skontam da mi je Gandža opet uvalio Albanca, majke mu ga, sav sam pao.
I taman se završi protest i ja da krenem na prevoz neki i posle gajbi, kad me pozvaše neka braća dodemo u stan kod jednog da cirkamo nešto, da proslavimo. Ja kaem neam kinte za čip, al kažu oni nije frka, svi neki lekari, ima jedan umetnik, imaju love. I odemo ti mi u stan kod ovog jednog, ogroman stan.
Puste oni muziku na onom haj faj, meni sipaju Džonija. Ja iskapim onog Džonija, al tu već skontam čudno nešto. Ovi svi počeli digraju jedan s drugim i da se uvijaju. I ja dustanem didem, al se oduzeo skroz! Ruke i noge mi utrnule i samo mi se spava. Onaj umetnik kreno da me mazi, ja da ga zavalim, al nisam mogo, ne slušaju ruke! I tu sam samo zaspao i ne sećam se više.
Ujutro se probudio u Urgentnom. Kažu ostavili me nekim kolima ispred. Zašivali me pozadi celu noć i rekli mi da sam dobro prošo, da ostali pederi koji im dođu posle tolke redaljke ne mogu ceo život da se sastave. Ja im kaem da nisam peder, da sam teo da idem da bijem pedere, al ko da mi verue. Jedan doktor tamo ofarbani zvao me na piće i nabacivo mi se, i pustio me iz bolnice iako neam overenu zdravstvenu, al tu sam već moro da ćutim, ko ima dvesta iljada da plati.
Kacam stigo kući, ušteko se gajbi. Videli mi slike sa onog pederskog protesta na saitovima, i čuli što sam bio u bolnici. Šta ću, kuću, prijavim se ja u jednu organizaciju njiovu i dam papire za azil. Kacu videli papire iz bolnice, kažu nema problema, za metar će Holandija da mi da azil.
I pogiboh ti ja rođeni tako za maiku Srbiu i pravoslavlje. Ma nije mi žao ni muka ni ničega, prošlo to već, al de među one izopačene da me bace!
