Imaginarna sprava koja vam ne dopušta da iskočite iz učmale sredine. Ono grubo i tvrdo što vas zvekne po tintari baš onda kada prestajete biti mediokritet i polako nosom izranjate na površinu muljevite bare, dok vas tegovi svakodnevnice vuku ka dnu. I taman da udahnete svež prolećni vazduh sa ukusom pobede, onaj koji dišu malobrojni, uspešni srećnici, otvorite oči, i umesto sjajnog, plavetnog neba prosperiteta, ugledate obris lopate nekog maloumnog Koste, koja juri prema vašem čelu.
I tu je kraj vašim ambicijama.
Oni, koji vam se još uvek nisu otresli s nogu, vas tada lagano vuku u ponor, još dublji nego pre, sve u cilju da vam slučajno ne padne na pamet da opet odskačete i pomislite da vredite više od ostalih.
U zrelim godinama, rado ćete se sećati svog pokušaja da budete neko i nešto, kurčićete se time pred ostalim penzionerima, malo ćete dodati i okititi, tek toliko da vas unuci i okolina proglase za matorog smarača i prestanu da vas uzimaju za ozbiljno. Sami postajete balast i mulj, a ako ste dovoljno zlobni, neretko i sam ravnjač.
:Uobičajeni razgovor u dvoiposobnom stanu prosečne srpske porodice:
- E, dedino, da ti pričam kad sam imao brkove i kožni mantil...
- Dobro je, deda, nemoj mi opet o Golom Otoku, ko boga te molim.
- Stvarno, tata, uvek ista priča. Sine, sad će tebi ćale da ispriča kad je svirao igranke na Kališu i kad nas čuo onaj menadž...
- Dakle, matori, postaješ isti deda. Mogli ste, zamalo što niste, ali niste! Bolje bi vam bilo da calnete neku lovu za postdiplomske, dekan je rekao da bi bila šteta da...
- E, samo ako nam ti ime ne osvetlaš. Ćuti tu i sedi na dupe!
