Razlaz

Reč koja je ostavila dubok, ružan trag u našem sećanju iz detinjstva.

Detinjstvo. Taj divni, bezbrižni period lajferisanja, kada smo vreme provodili napolju družeći se. Posle doručka, izašli bi napolje i tu bili do kasne večeri sa povremenim pauzama za klopu. Ne, nije smetalo ni temperatura od četrdeset stepeni, ni kiša, ni blato, sneg, znoj, umor...
Ne, jer tad smo bili deca i nije nas puno interesovao status veze na fejsbuku; bilo je bitno samo da lopta može da se kotrlja, pa makar bila i najobičnija krpenjača. Tad se živelo.

Ipak, postojala je jedna stvar koja je mogla da pokvari dečiju, bezbrižnu igru... Ti stariji grubijani. Likovi, koji bi se pojavili kad im se digne, da prostite, pička, onako niotkuda, sa namerom da pokvare igru iz čiste obesti i ljubomore, pod izgovorom da im treba teren, da je njihov. Jebiga, moglo im se - veći, jači, luđi... sve ono čega se treba kloniti.

Njihov uzvik - Razlaz - označio bi kraj druženja, da treba da nestanati sa lica mesta, da bežimo kući, ili će biti posledica. Znalo se, par vaspitnih, pa bi se dozvao pameti.

A: Šta mislite da napravimo kup? Šet ekipa po trojica, na ispadanje, a?
B: U šta igramo?
C: Nećemo džabe!
D: Svaka ekipa nek kupi po 2l soka, a pobednik nosi sve. Može?
A: Kurac, brate, ako nam dođe Kiza sa ekipom i vikne razlaz, ostaće mu i teren i naši sokovi...