Ko je početkom devedesetih bio klinac željan slušanja dobre muzike, nije mogao sebi da priušti luksuz svojih roditelja - da kupuje originalne ploče (pleonazam?) u velikim količinama i izvlači singliće iz časopisa Džuboks, već je morao da se grebe za neke stare ploče, preslušava ih bezbroj puta pre no što ih vrati vlasniku, eventualno ih presnimi na kasetu ako ume, ili da kupi kasetu svog omiljenog benda kod lokalnog nabavljača piraterije, pa je onda besomučno preslušava u dugim satima tinejdžerske dokolice... Presnimavali smo kasete i tako umanjivali kvalitet zvuka, ali je sve to imalo svoj šmek, svaki komad nabavljene muzike je bio dragocen i neopisivo drag, bez obzira na premotavanja, gužvanje trake, šumove... Albumi bi se gomilali, mi bi uporno tražili one koji nam fale, a trenutak njihovog pronalaženja bi bio trenutak najveće radosti. Onda bismo ih opet do besvesti preslušavali i tako u nedogled...
Onda su iznenada došli digitalni formati, opet smo se radovali tome što možemo da razmenjujemo našu staru muziku u novom ruhu, bez šuštanja trake i pucketanja ploče.
A danas klinci iz stolice za sat vremena skinu sve ono što smo mi morali ponekad mesecima da jurimo po pijacama, prolazima, SKC berzama i ostalim sumnjivim mestima...
