To je ona situacija na letovanju kada, nakon petnaestočasovnog vozikanja autobusom po vukojebinama, uvalama i nekim zaseobinama napokon stignete na unapred određenu lokaciju, odsedite još neka 3-4 sata na 40 stepeni ispred hotela/vile/privatnog smeštaja iz razloga što su sobe u pripremi jer su se prethodni korisnici baš pre par minuta evakuisali, zatim vam, posle tih časova transa, saopšte da je soba slobodna i vi onako ozareni vatate prtljag, žurno krećete ka sobi, lagano se penjete uz stepenice, prilazite vratima, stavljate ključ u bravu, okrećete ga i...I shvatate da je slika smeštaja koju ste videli na internetu bila bar 3x zumirana. Nakon toga sledi dubok uzdah i mirenje sa sudbinom, zahvaljujete se bogu što ste stigli živi i zdravi, i što vam je podario bar krevete na kojima ćete spavati.
Kada sam se našao jednom u takvoj situaciji poželeo sam da se naljutim, ali u sobi jednostavno nije bilo mesta za još jednu emociju...
