Pošto sam se u prethodnom delu pozabavio rođenjem srpske diplomatije, sada sledi nastavak koga, prema sopstvenim rečima, željno iščekujete. Pošto imam osećaj da pored toga svi jedva čekate da dođem do dela koji se bavi aktuelnim istorijskim trenutkom, ili barem sa poslednjih 20ak godina, želim da vas obavestim da ću tempirati formu da to bude objavljeno u prepodnevnim časovima 21. decembra, da vam to bude poslednja stvar koju ćete pamtiti sa ovog sveta, dok budete pakovali kofere odavde.
No, pre toga, da se pozabavimo razvojem srpske diplomatije u vreme Seoba i Prvog srpskog ustanka.
Srpska diplomatija u vreme Velikih seoba Srba
1690. godine, austrijska carica Marija Terezija raspisala je konkurs za prijem 37000 odraslih srpskih muškaraca na radno mesto "vojnika u carskoj vojsci". Konkurs je potom prosleđen srpskom patrijarhu Arseniju Čarnojeviću u Peć. Ono što je naročito interesantno, jeste da je ovaj konkurs na kraju 17. veka bio daleko liberalniji od svih sličnih današnjih, i da mu svi moderni gastosi mogu pozavideti: pružao je mogućnost da se sa vojnikom odmah preseli i cela njegova porodica, koja bi dobila značajan komad zemlje na jugu Ugarske. Kako su se Turci iz dana u dan sve više ponašali kako vetar duva spram naroda, a naročito spram crkve, samo bi veliki mazohista odbio ovu velikodušnu ponudu austrijske carice. 185 000 ljudi se samo na kraju 17. veka preselilo u panonsku ravnicu, čime su Srbi postali većina u ovom delu carstva (e sad, što će to neka 2 veka kasnije Austro-Ugarsku koštati gubitka teritorije, niko nije želeo da misli u to vreme). Bio je to, iskreno rečeno, genijalan potez, Arsenije je bio mudriji od svih modernih srpskih diplomata. No, zašto bi Marija Terezija bila takav samarićanin prema nekim tamo Srbima? Nije ni ona bila blesava: izuzev nekolicine porodica, gro Srba se nije nastanilo u njenoj Austriji, već u austrijskom pograničnom privesku, Mađarskoj. Osim toga, ona se nosila logikom da je najlakše ubiti ježa tuđom guzicom. Sad, Srbi su se nadali da će taj jež biti eks ugnjetavač, odnosno Turci. Ali, ispostavilo se da će srpske trupe ići svuda po carstvu i braniti austrijski presto (protiv Poljaka, pa čak i Francuza). Upravo zato je Miloš Crnjanski namučio srednjoškolce krvoločnim scenama, prikazavši seobe novom vrstom torture. No, zaboravio je da napomene da su posle 50ak godina, napredne srpske porodice u carstvu, primera radi, već imale klavire u kućama, a njihove kćerke su svirale Klementija, manje verovatno Baha, a kasnije sasvim sigurno Černija. Za to vreme, Srbi koji su ostali bi i dalje smatrali velikom kulturnom manifestacijom kada bi se u selu pojavio novi slepi guslar, koji bi nastavio da falsifikuje istoriju pričama o tome kako je Marko Kraljević najveći srpski heroj.
Sve u svemu, sve do onoga što ću opisivati u narednom delu, kulturološke razlike između Srba u pašaluku i Srba prečana, biće ekstremna.Prvi srpski ustanak
Činjenica je da je posle 350 godina robovanja, bilo jasno da je izbijanje borbe za oslobođenje Srbije postalo samo pitanje trenutka. Ali, isto je tako istina i da je povod (ne i uzrok!) za tu borbu bio strah srpskih glavonja da će biti skraćeni za glavu. Prvo i osnovno, nisu ni Turci bili divljaci, niti budale, jer da jesu, ne bi 2 puta stizali pod zidine Beča i terali celu Evropu da se ujedinjuje protiv njih (no, sad, kao što rekoh, da se Evropa ujedinila jedno 3 veka ranije, Srbija možda uopšte ne bi pala u ropstvo). Kada su Dahije shvatile da im se crno piše, naredile su seču knezova- regionalnih glavešina, koji su skupljali porez za njih- hajduka, uskoka, i drugih kurčeva-palčeva. Oni koji su utekli (među njima i Karađorđe), sakupili su se i rekli: "Ili ćemo da jebemo, ili ćemo najebati!". Narednog jutra izbio je ustanak. Sad, kako su vođe iskoristile želju naroda da se konačno oslobodi od turskog zuluma, ustanak je postao velika stvar. Ali, ono što Srbi ni dan danas nisu shvatili, jeste da je upravo diplomatija bitan deo svakog rata. Već posle par dana, Dahije su poslale Aganliju da podmiti Karađorđa. Bezuspešno. Srbi su mu odgovorili plotunom, kojim su ga ranili. Par meseci kasnije, Austrija je organizovala pregovore u Zemunu. Karađorđe je shvatio da Dahije već pomalo znaju nešto o diplomatiji, a Austrijanci naročito, te da ga je ustanak ugasio ako nešto ne preduzme. Zato je naredio da se na obali Dunava zapali grmlje, a potom predstavio Austrijancima kako Turci pale srpske kuće. Pregovori su momentalno prekinuti, uz Karađorđevu opasku: "Žao mi je, gledaćete još bojeva". Nedugo potom, Dahije su skraćene za po glavu.
Međutim, Dahije su bili obični uzurpatori, koje ni sultan nije voleo. Stoga je, po njihovoj smrti, poslao carsku vojsku da povrati kontrolu. No, u svom stilu, Srbi su odlučili da sultanu daju kurac, a zahvaljujući Stevi pisaru, to su i postigli. I tako, iz godine u godinu, razne turske vojske su bezuspešno pokušavale da umire Srbiju, a činilo se da Srbima sve dobro ide.
A onda je u priču ušla najveća srpska fatalna žena, u koju su Srbi i danas zaljubljeni- majčica Rusija, a kao i u svakoj drami, dotična dama će dobre junake (u ovom slučaju, Srbe) koštati glave.
Bilo kako bilo, Rusi i Turci su se pokarabasili oko Rumunije i Bugarske, pa su Rusi odlučili da Srbe proglase za svoje saveznike, i deo trupa su locirali u Srbiji. Srbi su verovali da će ih ruska vojska na kraju u potpunosti osloboditi turske aveti, a kako nisu imali mnogo pismenog kadra, Karađorđe se saglasio da Rusi zastupaju srpske interese na pregovorima sa Turcima. Ali, ne lezi vraže. Napoleonu je iz nekog razloga dunula ideja da napadne Rusiju, stoga Rusi reše da sklope mir sa Turcima. Manje-više, ona tačka sporazuma, koja se odnosila na Srbiju, jedino je garantovala da se Turci neće svetiti za dizanje ustanka, a da se sve vraća u stanje kakvo je bilo pre Dahija. ŠKK!? Srbi su naravno, rešili da pruže još jedan otpor, ali sada nije bilo zajebavanja sa turske strane. Kako sultana sada više nije morio rat s Rusima, opkolio je Srbiju svojim najboljim trupama, i sa ustankom je bilo gotovo. A sporazum? E, pa, vidite, to je razlika između teorije i prakse: teorijski, Turci su potpisali sporazum, a na terenu su sprovodili džihad. Rusi su, u svom stilu, jedino uložili energičan protest.
To je samo otvorilo prostor za Drugi ustanak i kneza Miloša, koji će za razliku od Karađorđa shvatiti da i diplomatija ima svoje prednosti.
No, o tome u narednom delu.
