Prijava · Registracija
394 : 29
16 em plus     16 em minus
395 : 29
394 : 30

Angela Merkel

Она доминира. Она поставља услове. Она ти не дозвољава да се понашаш по сопственој вољи, она управља тобом. Ти отвараш капију док она вози трактор, ти јој носиш воду док коси. Она гледа Цвајту у живом преносу, ти рибаш плочице соном киселином. Она пије пиво, ти пијеш сок. Кад је јебеш, она уствари јебе тебе.

Не дај Боже ником.

- Ћао, хоћеш до мене да се јебемо?
- Ју, што си директна, нисам стигао ни да ти кажем да су твоје очи пучина у коју ћу се отиснути попут Дефоовог јунака, макар доживео његову судбину. Да ћу ти скинути звазде с неба и...
- Пуши курац, ћеш да се јебеш или нећеш?
- 'Оћу, бре, мало се зајебавам, шта ти је?
- Полази онда, немој да се зајебаваш.
...
- Опа, мечку возиш? Ти то ћале купио?
- Сама сам је купила. На лизинг.
- Ахахаха, на лизинг, сад ми је јасно!
- Не сери и не метафориши.
- У, јеботе, што си ти нека озбиљна. Дај мало, насмеј се, мајку му! Не рече ми како се зовеш.
- Анђела.
- Лепо име, Анђела. Ја сам Рад...
- Слушај, немој више ништа да причаш. Звала сам те да се јебемо, пристао си. Сад кад дођемо, јебаћемо се, можеш да се истушираш, евентуално испушиш ајн цигар и палиш. Ферштен?
- Океј, ферште. Али ниси ми јасна.
...
- У, јеботе! Колики ти је стан! Није ваљда да си и њега на лизинг добила, ако ме разумеш, хехе.
- Хајде овамо, у спаваћу.
- Ајде, Анђо, ако си решила.
...
- Скидај се!
- А могли бисмо мало и да се поиграмо, знаш, ја тебе зубима да скинем, ти мене како умеш. Оно као...
- СКИДАЈ СЕ!
- Добро, бре, шта вичеш, ево скидам се.
- Гут. Лези ту.
- Овде а? Ајде сад се ти скини. Еј бре! Где ћеш? Шта носиш то? Лисице? Е, немој то, молим те, нисам неки љубитељ садомазоа. Дедер онако традиционално да те ја креснем, па да идем кући, има...
- Тишина! Дај вамо руку!
- Ево ти, јебала те рука! Који курац дођох? Немој само неке болештине да ми изводиш овде. Океј, разумем ја да ти имаш неке фетише и то, али ја...
- Ја, зер гут. Не мрдај, лези ту.
- Како да мрдам кад си ме везала!? Шта ти је то? Еј, је л' ми се чини или ти то вадиш бич? Зајеби то, је л' ме чујеш. Еј бре! Шта радиш то!?
ТРШ
- Ајјј, бре! Не ударај се, кој' ти курац? Си нормална?
ТРШ ТРШ
- Тишина! Ниси био добар, следује ти казна! Вичи: „ Их бин унгецоген, штрафе мих!“ Ферштен?
- Ма, батали ти мене! Ти ниси нормална, кеве ми Милијане! Одвезуј ти ово, да идем ја.
ТРШ
- Аааааа! Не ударај ме, пичка ти материна немачка девијантна!
ТРШ ТРШ ТРШ
- Их би унгецоген! Шпрехе, зербишен швајн!
ТРШ
- Аааа! Их бин унцигојен!
ТРШ
- Унгецоген!
- УНГЕЦОГЕН! ИХ БИН УНГЕЦОГЕН!
- Шнелер! Штрафе мих! Казуј!
ТРШ
- АААААА! Штрафе мих, их бин унгецоген!
- Шнелер!
- Ихбинунгецогенштрафемих!

...И тако су до дубоко у ноћ одјекивали ударци бича о голо, мушко месо, да би се касније у буку укључили и звуци употребе разноразних справа и предмета, помешаних са тенор вриштањем престрављеног наивка из стана госпођице Анђеле зване Меркелова...

39 : 3
16 em plus     16 em minus
40 : 3
39 : 4

Radno odelo i pidžama

Једини одевни предмети у развијеном капитализму. Онога тренутка кад непромишњено улетиш у разне кредите, лизинге или једнократне помоћи, схватиш да се цео твој живот своди на намиривање рата и камата, да радиш 2-3 посла како би све намете опслужио и да слободног времена нема.
Облачиш униформу раном зором, а скидаш је само да би обукао пиџаму, кад исцеђен и преуморан шљонеш на брачни кревет, ослобођен свих брачних дужности.
Временом, колотечина створи навику, па тумараш кроз свој живот као зомби, док ти се по глави мотају једино цифре дажбина пристиглих за плаћање.
Одлучиш да искажеш лични бунт против система и нешто промениш. Ослобађаш се стега суровог капитализма.

Почињеш да спаваш у поткошуљи и гаћама. Ха!

- Шта би, јесу ти одобрили недељу, знаш да морамо код кумића на свадбу.
- Једва, зато ћу морати да радим на Васкрс. Опеглај ми ону новију униформу, живота ти. Наранџасту.

50 : 5
16 em plus     16 em minus
51 : 5
50 : 6

Ustaje u 3 ujutru da gleda tenis

Mazohista. Muči sebe, a neretko i druge. Voli tenis jer ne postoji drugo logično objašnjenje čemu buđenje u najslađim trenucima sna, zarad dva kretena koji će da prebacuju lopticu do početka Jutarnjeg programa; ponekad i jače.

Obično se budi za odmaklu fazu turnira, tamo negde od četvrtfinala kad su jači mečevi. Nije ni on toliko blesav da prati drugo kolo i nekog tamo Kokinakisa jebenog. Valjda. Uredno navija sat 10 minuta pre početka meča, da očisti krmelje i eventualno onako sanjiv ispiša dasku od WC šolje. Taman dok ne prođe najava.

U pitanju je nezaposlen lik. Ili radi drugu smenu. A još i noćobdija. Kombinacija boli glava. Nema razlog da ustaje rano pa mu ni ne pada toliko teško da, nakon zvuka budilnika, iz stanja hibernacije dođe u fazu psovanja četvrtog kolena linijskom sudiji što je umesto "AUT!" ćutao kao pička.

JA VOLIM ŽIVOT, KAFANE I ŽENE, POSLEDNJI BOEM TAKO ZOVU MENE...

- Daj, Bojane, isključi taj alarm, breee!
- Evo.
- Koliko je sati? Gde će ti duša?
- Počinje Đoković. Tri ujutru. :pojačava tv da grmi:

N.Višković: ...Novakov bilans u mečevima na tvrdoj podlozi je fascinantan. Naime, on je izgubio samo... :lupanje vremešnog oca u zid:

- ALO, MAJMUNE, SMANJI TAJ ZVUK, OVDE NEKO HOĆE I DA SE ODMORI!

100 : 12
16 em plus     16 em minus
101 : 12
100 : 13

Lajka

Од миљазаслужен назив за руски модел аутомобила ЛАДА 1200, некада омиљеног службеног а и приватног возила готово свих ''наследника'' Седам секретара СКОЈ-а, јер све што је долазило из Русије у оно време морало је да ваља. Бар на -20°C.
Неуништив ауто који је преко 30 година одолевао модификацијама, харао је друмовима и вукојебинама источне и југоисточне Европе без јебемти, попио готово пола капацитета нафтних деривата Сибира прошлог века, количину вероватно довољну да се комотно истражи Сунчев систем све до Алфе Кентаур, свраћајући на кафицу код Оптимус Прајма у повратку. Вероватно би и то било могуће само да је Лајка имала крила и квалитетно грејање унутар. Или бар добро дихтовање, што је ипак била привилегија немачких возила, мислим тај комфорт и томе слично.
Четири точка, петоро врата, минимум 10 литара бензина и јелкица на ретровизору је сасвим довољан услов за привођење од вотке олешених девушки по тазе асфалтираним путевима ОРЕ после концерта на Хајдучкој чесми.
Свака сличност са оним псом је намерна. Верна кучка ауто звани Лајка.

34 : 4
16 em plus     16 em minus
35 : 4
34 : 5

Poneti iz kuće

Osnovno (ne)vaspitanje. Kućno. Porodično. Naličje familijarnog temelja. Etiketa domaćinstva na čelu mlađeg naraštaja. Tu etiketu "lupaju" roditelji, deda i baba. Svi nastoje da postaneš čovek, vaspitan i obrazovan; da tim atributima u narodu predstavljaš svoje korene, svoju porodicu.

"Ako pogledate duboko u dlan svoje ruke, videćete svoje roditelje i sve generacije vaših predaka. Svi su živi u ovom trenutku. Svi su prisutni u vašem telu. Vi ste njihov nastavak".

323 : 7
16 em plus     16 em minus
324 : 7
323 : 8

Kasirka

Jedina žena na svetu kojoj ne smeta što imaš sitno u pantalonama. Naprotiv.

- Da li vam znači nešto 3 dinara ?
- Ooooo, komšija, pa Vi ste srce...

136 : 15
16 em plus     16 em minus
137 : 15
136 : 16

Poslednja konzerva paštete

Najveća spona prijateljstva na fakultetu, ono što se pamti ceo život. Keva poslala par komada da se nađe kad, ti kreten, daš sve na cirku i kurve pa onda sa najboljom ortakinjom deliš poslednji lim iz ormara. Ona ostaje za ceo život, ona je veliki brat. Ne cimaš je za sex, čuvaš je, vodiš je na pivo i gledaš fudbal sa njom.

Posle par godina od svršetka studija, ona ima posao, ti rokaš sa bendom, čujete se tu i tamo, i uvek se setite tih 5 sati ujutru i te poslednje konzerve i smejete se svemu kao da je bilo juče.

Onda prođe dvadesetak godina, ona izgradila karijeru, ti se oženio, jbg naterala te rodbina, bilo ti je "vreme", i opet se čujete dvaput godišnje, smejete se svemu, ćaskate o Pirovim pobedama, sve se nekako dogovarate da se vidite ali nikako da nađete vremena jedno za drugo, ali vas naravno i dalje vezuje nostalgija prema bezbrižnim danima studiranja i cilindričnom parčetu lima koje će da vas proganja dok ste živi.

Onda posle jedno 30 godina, pakuješ sopstvenog klinca za fax, naviru ti uspomene i negde iskopaš broj telefona pa je pozoveš. Posle cela dva zvona čuješ ushićeni ženski glas pun entuzijazma:
"Šta ima seko, je l' si živa?"
"Evo kotrljam, ti?"
"Ma evo pakujem ovog mog seronju za fax pa se setih one ratne konzerve, i tako..."
"Slušaj KONJINO!!! DA SE NOSITE I TI I KONZERVA I PLATON U TRI LEPE PIČKE MATERINE !!! ČEKAM TE CEO ŽIVOT DA SE SMISLIŠ I SAD IMAM 15 MAČAKA, PRIBOR ZA HEKLANJE I JEBENI ARTRITIS. JEBI SE BRE MAJMUNE, JEBALA TE KONZERVA!!!...... tu tu tu tu tu tu tu tu......"

Naravučenije - kupujte paštete u crevu, em su jeftinije, em ne simbolišu radni vek od milion godina koji na kraju samo zarđa.

24 : 6
16 em plus     16 em minus
25 : 6
24 : 7

Za njega zora počinje sekund posle ponoći

Specijalac. Čovek koji vas oduševi brzinom obavljanja nekog zadatka. Veština takvih ljudi vas natera da pomislite da film o "Supermenu" nije plod naučne fantastike i da možda još negde čuče sakrivena deca sa Kriptona...

-Pre nego što sam ustala ti si spakovao sudove u sudo mašinu, obrisao prašinu , usisao kuću i bio na pijaci?!?
-Ljubavi, za mene zora počinje sekund posle ponoći. Pa znaš za koga si se udala...

110 : 12
16 em plus     16 em minus
111 : 12
110 : 13

Unutrašnji mir

Душевни спокој. Тренутак када бићем завлада нека лаганица која анулира негативне вибрације. Кулијана без огорчења и љубоморе; без беса и похлепе; без ичега што ће да поремети хармонију.

Моменат када изнивелишеш сам са собом неке ствари; заборвиш што ће комшија да изводи геометар за део њивчета код зâбрана. Или што немаш детету да платиш дводневну екскурзију на Златар. Испразнио си умни шаржер и боле те курци.

Зажмуриш на трен док испражњених мисли ходаш преко неке ливаде. Џиновски голуб ти се толико посрао по фаци да те је топот говнета за тренутак избацио из животног баланса у коме си тренутно. Поново склапаш очи и настављаш даље. Присећаш се голуба са осмехом.

17 : 8
16 em plus     16 em minus
18 : 8
17 : 9

Dnevnik o psu

Ситна киша се лагано претварала у суснежицу док сам журним кораком већ залазио са кеја у Лењинову улицу. Била је то јануарска зима у престоници давне године. На улицама одавно већ нема људи а покоји путник намерник који се нашао на поплочаном покислом шеталишту, брзо је оборене главе наставио свој пут. Невреме и северац је штипао свуда по лицу, а на мојим наочарима су се промаљале прве капље. Нико није могао да види разочарење које ме је све више обузимало. Изгубио сам све, задњи чек студентског кредита отишао је заједно са два пара жандара. Изневерен од самог себе, дошло ми је да спакујем целу своју изнајмљену собу у Македонској улици у Земуну и заувек напустим то своје, сада већ лепо студирање права са само једним положеним испитом у јануарском року и одем далеко одавде, да побегнем некуд, ни сам не знам где. А моји доле мисле да сам положио сва три и да имам новца до средине фебруара када би најраније могли да ми пошаљу нешто пара. 300 џепних динара и ја. Сами на овом свету.

''Да ли човек може да падне овако ниско'', помислио сам. Картања никад краја све до данас, када немам чак ни да се вадим. А и не бих се вадио, нема изласка. Није добро ни кад се добија, увек остане та слатка помама ''Ајмо још једну, дупло улазим''. Шта сам све прокоцкао, нисам могао себе да погледам у очи. И тако, негде дубоко у својим мислима, у том ништавилу, до свести ми је допрло цвиљење неког пса, скоро као тихо завијање. Био сам управо пролазио поред пијаце када сам између опустелих металних тезги, с којих се слива кишница и добује у ритму марша, на уском пролазу кроз средину пијаце, угледао неки други живот како јадикује над својом судбином. Или можда дозива у помоћ овде где никог нема.

Застао сам на трен, у жељи да му видим очи и главу. Био је окренут леђима, видео сам му само распрхнут, полупоквашен реп и пола тела. Глава је била негде између прљавих тезги. Као да је осетио да га посматрам, тело му је сада отишло тамо где је малопре била глава и њушка му је провиривала на ћошку. Црне псеће очи су држале поглед на мени. Није више завијао, само је гледао, као и ја. Изгледало је као да га море исте муке, да су на овој пустој прокислој улици остала само два сапатника, он и ја.

Авлијанер. Мали па жут, свуда, осим на шапама, које су биле одвећ црне од прљавштине и помешаног блата са кишницом, и на самој глави, између очију све до почетка њушке. Једино је то било бело, све остало светло жуто, као сунце када излази зором. Уши клемпаве али су стајале високо подигнуте, као у вука. Чељусти затворене а из носа излази врућ ваздух који издише. Само ћути и гледа. Није био ни премшрав ни угојен, некако складан али тужан. Држао се уздигнуто у том сивилу, међу остацима од промрзлог кромпира и плеснавог јужног воћа, предњим ногама стајавши на одводу у који се слива надошла вода. Неми, нисмо знали шта да кажемо један другом. А нико да прекине тишину.

''Жућо!'' Нисам знао како да га дозовем, како назвати жутог кера друкчије? Стајао је и даље, непомеривши се. Решио сам да га још једном дозовем пре него што одем, нешто ме је вукло да га бар упознам. Гледајући њега, заборавио сам на своје проблеме. Мислио сам да је мени најтеже са својојм савешћу али није. Њему је било, без дома, без хране, без својих. ''Жућо'', узвикнуо сам ка њему, као да му заповедам да дође. Уздигао је главу горе и после пар секунди, када сам већ почео да окрећем главу, лаганим кораком је дошао до мене. Сагао сам се, Жућа ми је лизнуо длан, погледао ме сетним очима и нечујно цвилео, као да ми се јада и осећа патњу.

Упалиле су се прве светиљке. Остали смо више од 10 минута на тада већ снегу, који је замрзавао палу кишу за поплочано шеталиште. Као да сам срео старог пријатеља. Све смо се разумели. Жуто крзно му је било на неким местима мокро и скорело све до коже и на леђима се претерано лињао. Шака ми је била пуна жуте длаке али нисам марио. Упознао сам неког малог са малим срцем и душом заоденут псећим изгледом. Загрлио сам га и осетио сам керећи врат и главу на себи. Он је подивљао на кратко и ставио шапе негде на мој капут. и стао да ме лиже по лицу. Пали смо на мокар под и ваљали као највећи умоболници на том кијамету. Морао сам, нешто ме је терало да се лудирамо. Играо сам се с Жућом као што никад нисам, ни са једним псом. Било ме је брига шта ће рећи неки пролазник или неко с прозора али таквих није било. Само пас и ја.

Усправио сам се касније, Жућа ме значајно и с надом погледа. Пођосмо. Он поред мене или ја поред њега. Као на корицама руских бајки где ловац или путник иде а прати га његов верни друг. Изашли смо из Лењинове, па код цркве, преко парка, до прилаза, па узбрдо до Македонске. НИједног трена ме није погледао, ишли смо ћутке, у миру, где речи не би могле да дочарају доживљај. Стигли смо пред кућу, имао сам мало мука док га нисам утерао у улаз. Он прво леже на отирач испред стрехе, па неће да се помери, ваљда је тако научио, изгледа да није имао никад неког свог, неког човека. Само пси и улица. Хладан као да је у Дунав упао, унео сам га и запалио пећ. Он само једном залаја и умири се, држећи главу на поду, очију широм отворених, као да је уморан од овог живота, иако у пуној радној снази.

Опрао сам руке и сео у столицу поред њега. Осећао сам се растерећено и ослобођено од ланаца коцке. На свету има много оних којима треба помоћи, који заслужују то. Замало да га никад не упознам, а био би грех. Жућа ми је то показао кроз све ове године колико сам га имао. Нисам се више коцкао. Не би имао ко да ме извуче из тог пакла. А Жућа је то успео а да није рекао ниједну једину реч. Учинио је то само својим погледом. Тим његовим црним псећим очима.