Prijava · Registracija
177 : 12
16-em-plus     16-em-minus
178 : 12
177 : 13

Pričanje za vreme aplauza

Ток-шоу. Гост емисије одговара водитељу у углађеном, социјално прихватљивом маниру, убацујући ту и тамо понеку килаву шалу. У једном моменту, гост диже тензију аудиторијума и открива детаљ из своје ране, мучне младости. Нешто што је још тада детерминисало његову судбину и лансирало га у свет познатих.
Инспицијент емисије диже таблу са натписом АПЛАУЗ, и громогласно пљескање се расплињује по сали. Тада ступа на снагу потпуно узалудан и иритантан гест.
Гост, премда је свестан да га нико неће чути, убацује још пар мисли током галаме. То му је шанса или да испадне недодирљив, или да попрцне и водитеља и публику.

-И брао ја тако шљиву рањачу код бабе на селу, кад пуче грана испод мене и ја почнем да се строваљујем са пе-шес метара ка земљи, а само једна мисао ми у главу: јебеш ми матер ако не би било лоше да знам да летим. Е тад сам знао да ћу будем пилот и то ме је...
.......................ПЉЕСПЉЕСПЉЕС - Хехее ПЉЕС - А могао сам - ПЉЕС- да одлучим да ПЉЕС - будем и - ПЉЕС - дрвосеча ххехехехе ПЉЕСПЉЕС
________________________________________________________________________

-Јесте, јесте, усрала ме птица док сам држао говор на Канском фестивалу, добро си обавештен..................................... да ти то није неки врабац јавио?
...ПЉЕСПЉЕС - Е мој брајко - ПЉЕС - ево само - ПЉЕС - да кажем - ПЉЕСПЉЕС - да ми - ПЉЕС - пушиш - ПЉЕС - курац - ПЉЕС - да, да - ПЉЕС - на Канском фестивалу ми се то десило.

245 : 25
16-em-plus     16-em-minus
246 : 25
245 : 26

Histerija u domaćem filmu

Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.

Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.

Snimak zgrade noću. Kiša. Tišina. Trepće neonska reklama i huji vetar. Ulicom prolazi taksi. Ako je Kusturica imao veze sa filmom, na taksiju su dva cigana sa laserskim ručnim topovima i vijetnamskim sindromom.
U suprotnom vozi ga Manda, dok na radiju ide narodnjačka matrica. Devojka ulazi u taksi. Dositejeva 26. Što brže možete. Manda baca hejt na političku scenu i taksi kreće.

Flešbek. Nebojšu Glogovca nešto budi iz sna. Ustaje rušeći flaše oko sebe, pali cigaru i trči na terasu. Neki klinci sviraju gitaru.
- ALO, MAMU VAM JEBEM MALENU! ISPOD OVOG PROZORA STE NAŠLI, MAMU LI VAM, A?! PRVO TITO, PA SLOBA, PA SAD I VI DA NAS JEBETE!
(nastavljaju da sviraju)
- E SAD ĆEŠ DA VIDIŠ SVOG BOGA! DOSTA SMO TRPELI! DOSTA! DOSTAAAAA!
(hvata peglu i frljači je posred Tv-a, obara ormar na krevet, demonstrativno izbacuje stolicu napolje, vadi i repertira pištolj i počnje da puca naslepo. Pogađa jednog klinca , dok se ostali razbeže). Vriska. Cika. Hitna.

Flešbek. Kamera prati klince dok trče. Prolazi ker. Kamera prati kera. Umalo da ga ugazi taksi. Kamera prati taksi. Taksi jureći kroz baru isprska od glave do pete Sergeja Trifunovića, koji se picnuo za dejt.
- Ne mogu više. Ne mogu. Prvo žvaka mesto kusura, a sad ovo. Ne znam šta se dešava. I mleko je poskupelo. Sutra javili grad. Koji je glavni grad Nepala? Koliko je sati? Šta će ona reći kad me vidi ovakvog? Bravo, magarčino, opet si zasro. Nisam. Jesam. Nisam. Ne znam. Ne mogu više. NE MOGU VIŠEEEE!
AAAAAAAAAAA, AGA BAGAGA BAGAGA RAGA! RAAAAA!

Cepa odeću sa sebe i pada na kolena na sred pešačkog. Iza ugla juri hitna, udara ga i kupi.
Prejeban splet okolnosti. Svi su u bolnici. Dečju pesmicu svira onaj što je svirao ispod prozora. Tu je i devojka iz taksija. Nebojšu hapse. Sergej se ludački smeje. Plaču bebe. Umire panda. Kraj.

622 : 55
16-em-plus     16-em-minus
623 : 55
622 : 56

Voditelji dječijih emisija

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj.
Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.

V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!

(Nakon par minuta)

V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...

(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)

V: Halo, Tarik!
T: Halo.
V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas?
T: :disanje u slušalicu:
V: Halo...
T: Halo.
V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik?
T: Ništaa...
V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi?
T: :disanje u slušalicu:
V: :šuti i bogara u sebi:
T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii....
V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe?
T: Imaaa....
V: Da ih čujemo!

(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)

V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik?
T: ....
V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu?
T: Jeesam...
V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4?
T: Dvaaaa...
V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!!
T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno)
V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju)
T: ....
V: IDEMO PETICA!!

(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)

Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“

(Za vrijeme igre)

V: Idemo desno! Šestica, šestica!
(Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.)
V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK?
(Tarik šuti.)
V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!!
(Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.)
V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST!
(Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“)
V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.

Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom.
Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.

V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa?
T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada?
V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete?
(U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik?
T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim?
V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača...
T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće...
V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!!
(Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja)
V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...

197 : 30
16-em-plus     16-em-minus
198 : 30
197 : 31

Mali ljudi

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...

179 : 11
16-em-plus     16-em-minus
180 : 11
179 : 12

Gorenje mikser

Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две "виљушке којима не можеш да убодеш" да би са њих појео нешто мало средњег фила "Швалер" торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка... Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.

- Кево, нешто размишљам, јел ти и даље правиш торте оним старим браон миксером?
- Наравно! Шта си ти мислио? Да купим нешто за телад са Теле шопа? Баба твоја ми је ово купила кад си се родио.
- Ма, нешто размишљам. Ајд ме зови кад буде нешто да се мути...

44 : 5
16-em-plus     16-em-minus
45 : 5
44 : 6

Porodica iz reklama za praškove

Скуп идиота. Уједно ретардиране и крајње покварене рекламе, са сублиминарним порукама.

Ретардиране због тога што не постоји довољно велики морон који ће да носи белу мајицу о коју ће обрисати руке испрљане уљем за подмазивање шина или дете које је толики идиот да ће фудбал да игра само у чарапама.

Са друге стране, рекламе имају дозу крајње покварености, јер иду на импулсивне нагоне жена којима су упућене, а које своје мужеве виде као дебеле ретардиране свиње, а децу као прасиће који се нон стоп ваљају у блату, и после оне (жене којима су рекламе намењене) то морају да перу.

Међутим, као у Телешоп рекламама, има још: Мајка са рекламе за прашак није нимало љута на своју породицу (по чему се веома разликује од мајке из стварног живота), јер она има чудесни прашак који пере све, па може да буде ладна ко на хероину. Поред тога, реклама јој одаје признање за кување, домаћинлук, чување деце, и све остало, по чему се осећа веома посебно, као ретко када у свом животу. Уствари, никад није толко посебна, без кад купи глупи прашак који чини да бело буде беље од белог, што по методама навлачења на производ хемијске компаније ставља врло близу дилера дроге.

- Хехехе, драга, колко је ручак био добар! Толико добар да сам посрао руке, обрисао о мајицу и набио овај шрафцигер у нос! Имаћеш посла! Хохохо!
- Мама, а ја сам опет трчао по блату у белим чарапама! А онда их умочио у оно отворено буре катрана што смо оставили да нам стоји испред врата! А сад оћу опет да их носим, али како кад нису беле?!
- Мама, ја гледала Ђошу и Курсаџије док сам поправљала кола, па ми уље за подмазивање пало на венчаницу коју сутра морам да носим на свадби! Шта ћу кад знаш колико волим да носим венчаницу док поправљам кола! Помози ми, мама, ти можеш све!
- Хихихи, баш сте шашкасти! Дајте то овамо, све ће то мама да опере да буде беље него бело, а ви убудуће пазите, несташци једни! Хихихи!

43 : 5
16-em-plus     16-em-minus
44 : 5
43 : 6

Pismo male Milice

Pismo koje se čita na skoro svakom mitingu od nacionalnog interesa, kao intermeco između govora dvojice političara i služi da podjari atmosferu dok ovaj drugi ne skupi muda da izađe pred masu. Mala Milica piše tako da ti knedla u grlu stane, oči zasuze, a pesnica se stegne u bijesu usmjerenom prema krivcima za dječiju tugu.

Ko je mala Milica? Četvorogodišnje vanzemaljsko i sveprisutno biće koje tečno čita i piše, razumje se u matematiku, informatiku, politiku, civilne inicijative i vojne tehnologije sa posebnim osvrtom na bojne otrove. Uvijek u epicentru životnog zemljotresa, ali i dalje stamena iako prinuđena da moli za pomoć. Kroz tu njenu molbu provijava želja za normalnim životom koji joj je uskratio upravo onaj što je i izazvao masovno okupljanje.

- Hvala vođi opozicije, a mi ćemo, u pauzi, pročitati pismo male Milice koje je ona svojeručno napisala. "Ja sam mala Milica i imam ČETIRI godine i odlična sam učenica. Živim u trošnoj kući BEZ STRUJE i vode. Tata i mama su postali tehnološki višak sa dolaskom nove vlasti. Često idem na spavanje bez večere i mnogo sam nesrećna. (Okupljena masa :AAAA) Apelujem na vašu pomoć, jer želim da živim kao i sva ostala djeca. Sredstva možete uplatiti na tekući račun broj 555-002-0000... ili poslati donaciju u računarskoj opremi, (monitor od najmanje 19 inča) koja će mi olakšati gladovanje i život bez struje i vode. Pozdrav svim dobrim ljudima koji se bore za našu stvar. "
- Milivoje, nesrećo, ovo pismo ti je prepuno rupa i nebuloza! K'o da si ga navaren sastavljao!
- Ma, samo ćuti i gledaj kako stiže hardver. Biće za kompletan izborni štab i još i kući da se ponese!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Portparolka: A, sada ćemo pročitati pismo male Milice...
Okupljena masa: SMO-RI-LA! Dajte pismo male Dragice!
Portparolka: Dobro, pročitaću vam pismo male Dragice.
Okupljena masa: MA-LA DRA-GI-CA, MA-LA DRA-GI-CA!

27 : 6
16-em-plus     16-em-minus
28 : 6
27 : 7

Ubijanje romantike

Ženska glavo, jesi li ti normalna?

Imaš li uopšte predstavu koliko Santa Maria della Salute zahtjeva vremena za učenje?

Čemu to suzdržavanje da ne prsneš u smijeh na devetoj strofi Vere Pavladoljske? Bar me saslušaj do kraja.

Dobro - jesam malo zamuckivao na Mizeri... Šta da radim kad je Crnjanski zavrnuo, pa mi se misli spotiču. Sad bih mu nešto opsovao, al' neću. O mrtvima sve najbolje.

Da li je taj tvoj ženski mozak, neodmakao od Mike Antića, sposoban da shvati zašto ovo radim? Možeš li da zamisliš koliko me blam jede dok ti usred bijela dana nosim ruže na sastanak? Da li ćeš me sutra, kad kleknem ispred tebe i zatražim ti ruku, pogledati onim prezrivim pogledom kao kad si me gađala lavorom sa balkona dok sam ti pjevao serenadu pod prozorom, na početku naše veze, ti, ženo-ubico, koja se kuneš u romantiku?

- Sjeti se, Barbara...
- Ne mogu, pa da me jebeš!

556 : 39
16-em-plus     16-em-minus
557 : 39
556 : 40

Dvadeset ćevapa iz studentskih dana

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

32 : 4
16-em-plus     16-em-minus
33 : 4
32 : 5

Park iz doba Jude

Srbija.

Još od kako postoje pisani tragovi, muče nas neki izdajnici. Od Vuka Brankovića na ovamo, večito nas neko izdaje i taj je kriv za sve! Uzidano u genetski kod, prenosi se s generacije na generaciju. Drugovi komunisti su, za vreme svog dugog bivstvovanja na vlasti, to dodatno produbili i terminu "izdajnik" dodali i "domaći" (k'o da stranac može da te izda, nije tvoj, šta da očekuješ). I dan danas na njih kukamo, nalazimo ih svugde, upiremo prstom i nazivamo ih tako. Ali, Bož' sačuvaj po tom pitanju nešto da uradimo. Na kraju krajeva, naši su.
Osim toga, koga kriviti kad kola krenu nizbrdo? Ako ih istrebimo, ko će biti kriv? Ume biti teško da se pogledamo u ogledalo. Na kraju krajeva, mi smo im dali moć da nas izdaju.

Izdaja! Izdajnici roda SrBskoga! Pu! :škrgut zubima: