Prijava · Registracija
112 : 32
16 em plus     16 em minus
113 : 32
112 : 33

Pretproleće

Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.

Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...

U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.

Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.

Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.

Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.

Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.

Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto... Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda... Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.
- Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?
- Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.
- A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?
- Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo... Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.
- I tvoja je?
- Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.
- Nego kako zoveš?
- ...
- I ti ćutiš, a?
- ...
- A da mi učiniš nešto?
- Idem.
- Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god... proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.
- Misliš?
- Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..

30 : 6
16 em plus     16 em minus
31 : 6
30 : 7

Fin neki tip

Čep u kadi prljave vode.

U vrevi oštrih laktova, ovo je osoba koja hoda golih rebara, modrih rebara, ispod zakopčane košulje.

Tvrda je lobanja čoveka. Da se lako razbiti pendrekom ili štiklom, istina, ali prava je njena snaga sa unutrašnje strane. Svojstvene misli bubre u tankim opnama, uškopljene iznutra. Snagom represije, ostaju tamo dugo. Ali, pod pritiskom podsvesti, opna bubri, pupi, tanji se, i pukne. Čovek se rasprsne u talase koji preplavljuju sami sebe, gutaju svest, obavijaju je tamom dubine podsvesti, pa je izbacuju na površinu, izmenjenu a istu, iznova i iznova... I tada, kad je čovek samom sebi bliži, hoće da se izlije u drugog čoveka, u ženu, u svet, a ispreči se lobanja. Tvrda, nepremočiva. Nepremostiva. Ni okean suza je neće ovlažiti. Samo će glatko skliznuti sa suve površine, kao da je kap. Spolja će izgledati kao i da ne pokušava očajnički da probije zid.

Tako su okoštalavale lobanje dobrih gradjana, vrlih vernika, čistokrvnika. Hodajući mokrim ulicama oni u rupama asfalta ugledaju čoveka kako se penje ka dnu, ne pitajući se da li ih oči varaju, da li je možda ugao kriv. "Kakav apsurdan čovek", pomisle. "Čudak", kažu. A istina je da, glavama uvek ustremljenih ka zemlji, oni zveraju u površinu lokava, u odraz planine i neba, i čoveka izmedju. U onome što je dno za uličnog čoveka, on je pronašao vrhove.

Tek na momente, u kratkim trzajima spoznaje, svakodnevni čovek oseti snagu te tihe vode koja vuče svet. Osete sigurnost zbog postojanja nekog jačeg, ušuškani na ledjima svog Atlasa kao dečaci u roditeljskoj postelji, bezbedni od kazne za svoje sitne grehe. I nije im lako naći reči za usamljenika, posmatrača, popravljača. Majstora bez Margarite. On ostane fini neki tip, koji, šta god da je uradio, nije morao, jer nije dugovao.

A on i dalje ćuti i tera svoj voz kroz planine, sam kopajući tunele. Stalno na licu nosi nečiji pogled, prvo težak i ispitivački, pa onda podsmešljiv ili zloban (u zavisnosti od toga koji je svoj kompleks prosečni posmatrač projektovao na njega), koji se polako spušta dok mu ne udari u cipele. On podnosi čoveka kao reka čamac, dok sve vreme sam udara u sopstvene obale. Ne, on nije čekao da mu dodele boga, već ga sam traži i razotkriva, osluškujući. Ispod slojeva svesti, ispod naslaga sebe, čuči njegov bog, njegov kod, koji mu šapuće reči pravde, istine i slobode. Za njega to nisu samo nebulozni izrazi iz novinskih članaka i partijskih govora. To su ideali čijim putevima gazi. I sam taj put je njegov cilj. Utabana staza njegovog hoda je toliko očigledana da dugo ostane neprimećena. Jer, treba vremena da se oči naviknu na svetlost...

Posle smrti jednog čoveka, otkrili smo u njegovoj sobi sanduke pune blaga. Na stolu je ležalo pismo. Bila je to njegova poslednja volja, u kojoj kaže da sve ostavlja nama. Nenaviknuti na tišinu, na sporost, na težinu tih reči da nam neko poklanja, da nema potrebe da otimamo, svi smo navukli ohola lica, snishodljivo gledajući čas na papir, čas ka zlatnicima. Jedan od nas pridje prvi, i uze svoj deo. Ostali uradismo isto, jedan za drugim, tiho, na prstima. Nikad ružniji nismo bili, ni kad smo krali, ni kad smo tukli. Presuli smo sve u vreće, i nestajali iza drvenih vrata. Soba je ostala prazna. Samo je vazduh još strujao od uzdaha koji se oteo nekom od nas: "Fin neki tip..."

27 : 1
16 em plus     16 em minus
28 : 1
27 : 2

Ćuti, čuće...

Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.

Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...

90 : 9
16 em plus     16 em minus
91 : 9
90 : 10

Idem u neku Češku...

Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.

Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...

66 : 7
16 em plus     16 em minus
67 : 7
66 : 8

Karirani stolnjak

Nekad poznat samo kao stolnjak, taj jedini, koji se prebacivao preko kafanskog gvozdenog stola sa jezerima od rdje tamo gde se farba sljuštila gubeći bitku trenja sa dnom pivske boce.

Danas opisuje muškarčiće, njihov izgled i delovanje. To su oni kojima je djetinjstvo dalo da slušajući priče lažljivih ispičutura stvaraju sliku o sebi. Sada, neki kao deo odrastanja, drugi kao prolaz kroz krizu, treći kao sopstvenost, pod kariranim stolnjakom, kao fasadom, kriju svoje kratke noge zbog svojih nedosanjanih snova, suludih ideja, propuštenih šansi; Ponajviše zbog gorkih kušanja neuspeha, koji ne žele ponovo gristi. Neuspeh grizeš i pljuneš, ili te grize dok trneš, dok truneš stazama nametnutnih izbora. Čuli su priče, ali je lakše ne verovati u njih.

Tutnje kroz te nove stare kafane, slušaju ljude koji im lakim rimama povladjuju. Dižu ruke i zatvaraju oči, dok im godine teku kao sati, a veresija u gazdinskim sveskama raste; pevaju o ženama, pevaju o parama, pevaju o smrti, dok tamo negde, na nekom mestu za koje negde piše da im je dom, neko ih čeka, brine zbog njihovog odlaska, ili se plaši dolaska. Neko je tražio sigurnost, nudio ljubav za uzvrat. Neki starci, neka žena, neka sitna stopala... Svi neki koji osećaju i žive ono što kažu lake pesme teških reči. Tako se stvorila nova generacija ljudi svih doba i osobina, sa zajedničkom karakteristikom da noćima lelujaju ulicama kao karirani stolnjaci na stolovima, krijući rdju, maskirajući ružnoću. Kada stolovi još više propadnu, stolnjaci se pričvrste za njih, da se ne vidi jad.

I dok neko drugi pati za njih i plaća za njih, oni čekaju da ih opeva neko. Jeftinom teatralnošću izazovu ljude da privide gorku romantiku koja širi srce. Život im jednom lupio šamar i sada pokazuju naznake otisaka celom svetu. Podižući čašu i sasipajući njen sadržaj kroz grlo, oni pletu carevo novo odelo, terajući nas da mislimo da iza svega toga postoji nešto još.

54 : 5
16 em plus     16 em minus
55 : 5
54 : 6

Minus ljudi

Ljudi opuštenog kaiša. Oni sa viškom laksativa. Ne svojom voljom, nikako. Fokus njihovih očiju pada na nedostake, uvek. Rupe su tako uočljive, tako lako ispunljive minusom.

Minus ljudi nisu zli, niti loši. Oni su tu da ukazuju na zlo i loše. Ne menjaju ni jedno ni drugo. Komentatori. Spikeri. Mnjenje.

Sve je novo tako novo, sve je staro tako staro. Ne može im se udovoljiti, ne možeš im se svideti, na njihovu žalost više nego na tvoju. Da su na filmu, bili bi samotnjaci sa konzervom sardine i pivom na kraju dana.

Kako se nositi sa njima? Odustati. Oni nikad ne gube, niti pobedjuju. Naš svet njihovo je čistilište, limbo, oni su tu da daju minus, da loše proglase lošim i da dobrom nadju promil kvarnog. Zašto? Zato jer tako treba.

Skepsa.

104 : 14
16 em plus     16 em minus
105 : 14
104 : 15

Izbeljivač žutih minuta

Neko ko zna kombinaciju dugmića koja te vodi na drugu stranu raspoloženja, onda kada mrak krene da te jede.

- Što si zlovoljan?
- Ukrali su mi kola. Al' nije u tome stvar. Ovo bi trebalo da bude zemlja gde možeš da ostaviš kola bez straha da će neko da ih obije, opljačka ili odnese. Kod nas su i lopovi lopurde, ako ništa ne mogu, izbuše ti gume, jer sram te bilo nema se šta ni ukrasti od tebe. Navikao sam ja na to sve, nije problem, i nisu neka kola, nisam lud da kupujem dobra kola, sve i da i imam neke pare. Ha! Eto. I da imam pare, ne bih smeo da ih trošim.
- 'Oćeš jafu?
- Hvala.
- I šta ćeš sad? Napisala sam ti pesmu. Bila sam sama kući, sa Verom, ali nije htela da se druži sa mnom, pa sam pisala.
- Daj da čujem.
- Ne mogu, stidim se. Drugi put.
- Daj.
- Ne - e.
- A što, je l' bezobrazna? Možeš da je cenzurišeš.
- Nja nja, nije. Jednostavno ne može. I šta ćeš sad?
- Sa čim?
- Pa sa kolima, ludo. I državom? I jesi odlučio da li bi voleo da imaš puno para ili ne?
- A to... Pokriće osiguranje. Daj mi još jednu jafu?
- Ne dam.
- Zašto?
- Potrebna mi je.
- Onda mi pročitaj pesmu.
- Koju pesmu?
- Onu koju si mi napisala.
- Ne može, već sam ti rekla. Evo jafa. Ne mogu više.
- Ti si sebična ponekad.
- I ti. I Vera. Ona je tako sebičan pas.
- Ona je pas.
- I ti si.
- Izrecituj mi pesmu.
- Ne znam je napamet.
- Idemo da je uzmemo.
- Ne možemo, Vera je zlovoljna.
- Oraspoložićmo je.
- Kako?
- Reci da si joj napisala pesmu.
- Aha, je l' da? Kao tebi? Hoćeš još jednu jafu?
- Hoću.
- Jafu ili pesmu?
- Jafu.
- A pesmu?
- Uopšte i nema pesme, je l' da?
- Nema.
- Nema veze.

41 : 3
16 em plus     16 em minus
42 : 3
41 : 4

Za male pare ćete ovu izgubit’…

Doktorski uzdah u malim mestima, varošicama. Tamo gde se čoveku život vrednuje onoliko koliko realno i treba. Nije lako, tolike godine učenja; sa velikog fakulteta u malo selo, iz velikih planova u sitnu, surovu stvarnost. Neunovčen trud prerasta u notornu nebrigu. Rade uz samo dobro podmazivanje.

Leži baba u ambulanti, tek dovedena. Guši je, steže je, duša se uznemirila, hoće da ide. Porodica jurca, traži doktora, pronalazi ga, ali avaj - smena je završena. Doktor gleda, baba astmatičar, zakazala joj pumpica... Doktor nastavlja da gleda, pipa, podiže obrve, nabira čelo, gleda u glavu familije, napominje da mu je prošlo radno vreme... Ništa. Poruka poslata, poruka nije primljena, zbunjeni sin i snaha i dalje gledaju belo. Gledaju u babu, pa u doktora, pa jedno u drugo, i onda opet u doktora. Tišinu prekida jedino babino zapomaganje u trenucima anaerobnih uslova u njenim grudima. "Pa ima li joj spasa doktore?", pita uplašeno sin... “Delikatno je… Nisam siguran. Mnogo toga je na kocki, ja sam umoran, treba mi mirna ruka, ne znam…”
“Doktore Vi ste nam jedina nada, ja ne znam kako bih….”
Doktor se mršti, šalje pogled u daljinu, pa ga usmerava ka ovom preplašenom čoveku očigledno nevičnom bolnicama I doktorima. Smeška se stidljivo, gledne na sat, gvirne opet u sina… Sin ne čita, misli doktor misli o staroj…
Uto stiže otac, starkelja, javili mu. Jedva ga našao glas o slučaju, u kafani gde remizira sa starom ekipom. “Šta je doktore, kako je matora?”
–“Za male ćete je pare izgubit’…”
-“Nećemo doktore, evo u 50 eura da nećemo. Ajte je vi meni opravite, pa da je vodim kući, da zaprži pasulj.”
Doktor, složivši strogu grimasu, pohita babinoj sobi, provede iza zavese koji minut, zatim izadje sa staricom. Nova aparatura za disanje obezbedjena, direktno iz američkog crvenog krsta.
-“Biće dobro, samo što više na vazduh.”
-“Samo to i imamo doktore, kako nas držite. Aj’ u zdravlje.”
Novac menja vlasnika, baba menja sobu, deda bi menj’o sina… Doktor je zaboravljen.

173 : 29
16 em plus     16 em minus
174 : 29
173 : 30

Džimi, Džoni i Džek

Tri američka veterana. Tri ratna havera. Česta imena koja su značenje proširila i na tipove karaktera. Sada bilo gde u svetu možeš da naletiš na nekog Džimija recimo, ili ma kog od ostala dva Dž.

Džimi je Džimi, i tu nema mnogo priče. Nevičan ljudima, niko ga do kraja nije upoznao. Ne snalazi se baš u ovom svetu, ne sviđa mu se sasvim, želi da ga menja, a ne može da ga promeni. Zato je Džimi tiha, umetnička duša, zamišljen, stalno zagledan u nešto, odsutan. Podizači raspoloženja, alkohol, "jedna žena odnela je sve" ljubavi, Pink Flojd i često zatvaranje u sobu i sebe su delovi Džimijevog lika i dela. Kasnije, ako doživi to "kasnije", brada, zapuštenost, neki truli brak, uz malo sreće dete koje ga vuče napred, i neko čistokrvno umetničko delo koje mu je život dozvolio da ostavi svetu.

Džoni je lepotan, mladi šmeker, kicoš, mangup, nadasve dobar momak, koji je kasnije napravio par grešaka u životu. Brz, previše brz, divalj, iskren, jednostavan, jednako pun manira i uličnih fazona, zavodnik, tip kog bi matorci zvali na partiju šaha, decaci na fudbal, tašta na nedeljni ručak, Siniša u reprezentaciju pa i da ne zna himnu... Ipak, Džoniju se nešto uvek desi pa da tu tuđu ljubav prekrije sažaljenje, seta. Zagriju mu plahovito srce, pošalju ga u rat... Ili poveruje džukcima da je posao čist. Možda je gurao tamo gde ne sme. Ako je Džimi dusa, Džoni je srce. A kakvo je to srce ako ne krvari. Pod stare dane, muva se bircuzima, i dalje doteran, prave kičme, stara škola. I svi koji ga znaju, nakon razgovora sa njim, zagledani u njegove odlazeće korake, sa uzdahom pomisle, a "mogao je da bude veliki, samo da je malo manje 'igrao za raju i zanemariv'o taktiku'". Samo ta raja mu onda i ostane, sve hoće svoje.

Džek. On je jak, ćutljiv, mračan. Uvek tu, na kraju nekog šanka, uvek sam, jer je tako hteo. Spartanska snaga, lakonski odgovori, čelična pravda. Ako je Džoni jednostavan, Džek je binaran. 0 i 1, dobro i loše, crno i belo. Voliš ga ili ga mrziš. Kao i on tebe. Njega zadesi dilema, izbor, gde nema crvenu i plavu pilulu, već gomilu izlaza, opcija, borbi, bekstava... I on zagrize najveći komad, obuhvati mnogo ljudi koje želi da zaštiti, primi najviše udaraca, bez ijedne reči, žalbe, i jedino što ga posle održava živim je saznanje da je ostao dosledan sebi. Džek ne pravi kompromise, radi ubeđenja ide rukama na nož, nožem na metak, Jugom u Budvu. Poraz je opcija, predaja ne. Muda od dijamanta.

Oni su trojka koja bi mogla da sarađuje samo na putu za Oz. U stvarnosti, Džoni traži priču, ljude, osmehe, zaborav na sat, bekstvo od misli, Džek ne voli društvo ljudi, ali ni samoću, i trazi prikrajak, okrajak, kutak, gde je dovoljno blizu i daleko, sve to dok Džimi u begu, tamo iza roletne, stvara novi svet.

61 : 5
16 em plus     16 em minus
62 : 5
61 : 6

Matori Italijani

Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.