Prijava · Registracija
49 : 3
16 em plus     16 em minus
50 : 3
49 : 4

Pun mesec

Za svako sranje koje postoji bar smo jednom okrivili ovu sasvim običnu prirodnu pojavu. A on jadan ćuti.

Kriv što je poskupila struja, voda, Bimal i Plazma keks.
Kriv je i što je nestalo te iste vode, struje, Bimal ulja i Plazma keksa.
Kriv je što ulicama hodaju žene sa srnećim repovima i muškarci sa zečijim ušima i što se svi transformišu u dikobraze pa se penju po banderama.
Kriv je, jebiga.
Kriv je i što te pička iznevjerila pa otišla sa drugim da se kara u njegovom crnom BENVE-u, crne mu vrane na sahrani pjevale.
Kriv je. Nije da nije.
Kriv je i što ti je plata mala.
Kriv je i što ti je kita mala.
Kriv je i što se šef jutros izgalamio na tvoju ličnost pred cijelim kolektivom i kaznio te sa 60 procenata ionako jadne plate koju nisi primio od Usjekovanja Svetog Jovana Krstitelja 2003. godine.
Kriv je mjesec i što piješ svako veče sam, bez prebijene pare.
Kriv je i što bivaš prebijen svako veče u kafani.
Kriv je, svjetlost mu srebrnu.
Kriv je.
Glavni krivac.
I nikada neće odgovarati za svoje postupke.
Nikada.
Jebe se njemu.
Jebe se i tebi al' nemaš šta.
Jebe ti se za život.
Kriv je taj jebeni pun mjesec.
I ono veče kada si prislonio hladnu cijev na čelo i rekao 'ZBOGOM ŽOHARI, JEBO VAM JA PAS MATER' je bio pun mjesec.
A i noćas je k'o lubenica pun mjesec iznad Bosne.
Jebo vas Brega.
Pun je mjesec.
Bjež'te u podrume.
Jebo ovo.

203 : 45
16 em plus     16 em minus
204 : 45
203 : 46

Bluz

Kada stojis jer ti je na semaforu plavo...

380 : 92
16 em plus     16 em minus
381 : 92
380 : 93

Ćutanje

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Ћутање се пише ћирилицом, јер је оштро и ћошкасто, и у своје зидове заробљено. Другачије не иде.